Брег је данас тако чаробан

„Убрзо после Божића 2003. године, четрдесеттрогодишњег Њујорчанина Патриса Мура ватрогасци су морали спасити из његовог стана пошто је два дана провео заробљен под лавином часописа, магазина и књига које је тврдоглаво гомилао преко десет година. Комшије су га чуле како јечи и мрмља кроз врата, која су била затрпана силним папирима. Тек пошто је уз помоћ полуге брава обијена а спасиоци почели да копају кроз хрпу публикација, Мур је пронађен, у мајушном углу свог стана, буквално затрпан међу књигама. Било је потребно више од сат времена да га откопају и извуку; педесет врећа штампаног материјала морало је бити извучено напоље пре него што су успели да допру до овог неуморног читаоца”, пише Алберто Мангел, канадски писац, такође страсни колекционар књига, у делу „Библиотека ноћу”(„Геопоетика”, 2008).

Међутим, ова судбина лако може да задеси било ког библиофила којих има много. Иако је увек више нечиталаца него читалаца, страст за знањем ипак некако успева да превлада силу ентропије и ваљда то и јесте разлог због чега ова планета још увек постоји. Могао би се набројати читав низ страствених списатеља који би се могли уплашити да им се благо књига и часописа не сручи на главу.

Један од њих свакако је Теофил Панчић, колумниста и пасионирани колекционар књига, али и часописа. Панчић, тако, чува све примерке „Времена” и НИН-а од првог броја па до ових најновијих, све суботње културне додатке „Политике”, баш као и све викенд додатке листа „Данас”. „Сва ова гомила мене чини срећним”, кратко ми је рекао и ја сам климнула главом са много разумевања. Јер, памтим како ме је цариник на аеродрому „Хитроу” питао шта је то у мом коферу тешко преко тридесет пет килограма. „Књиге”, рекла сам. „Госпођо, јесте ли ишта оставили за лондонске библиотеке”, упитао ме је и пустио да прођем, без да наплати накнаду за вишак пртљага.

Пасионирани сакупљач старих, вредних и ретких књига је и песник Драган Јовановић Данилов. Он каже: „Најбогатија налазишта старих, ретких књига на овим просторима из којих сам се ја снабдевао су Војводина, Славонија, Далмација, Дубровник и, наравно, Београд. Страст за сабирањем књига у личну библиотеку јесте нека врста више трезвености. Напросто, човеком управља закон незаситости. Незасита колекционарска страст је нешто трајно и суштаствено. Она се не прима од споља, већ органски израста изнутра”.

У свету шаха само се једном у историји ове игре догодило да један шахиста буде истовремено и првак света, а да истовремено нема у кући ни једну једину шаховску гарнитуру. У питању је Хозе Раул Капабланка. У свету литературе овакав случај не постоји. Писци и сви  љубитељи писане речи страсно воле и непрекидно увећавају своје библиотеке. Понекад не само из литерарних мотива. Познато је да је Јосиф Бродски у Петрограду живео са родитељима у „соби и по”. У тренутку када је зажелео свој кутак, одвојен сасвим од родитељских погледа, Бродски је почео да додаје књиге на велики орман-преграду од дела родитељске собе. На крају је на све те књиге ставио и неколико кофера и направио комплетну замену за зид. „Тако сам направио барикаду”, пише Бродски и додаје – „а Маријана је могла да открије више од својих груди”.

Екова тезга са половном робом

Сам Умберто Еко, пасионирани је сакупљач и читалац књига и сматра да библиотека треба да буде насумична, налик бувљој пијаци. У „Имену руже”, он каже: „Идеална улога библиотеке је да помало буде као тезга с половном робом, место где ће вам се посрећити да случајно нађете нешто вредно”.

Но, чини се да нико на планети није више волео библиотеке од Борхеса. Он је рај замишљао као библиотеку пуну дивних књига и желео да на небу добије само један посао: библиотекара библиотеке у коју нико неће улазити. Алберто Мангел, који је био један од Борхесових читача, у тренутку када је овај писац већ био сасвим слеп, овако се сећа Борхесове библиотеке: „Посетиоци су од Борхесовог стана очекивали место крцато књигама, полице које пуцају на саставима, гомиле новина и часописа од којих се не може проћи и који вире из сваког отвора: џунглу од мастила и хартије. Уместо тога, изненадио би их стан у коме су књиге, у савршеном реду, заузимале дискретно место. Када је млади Марио Варгас Љоса посетио Борхеса, негде средином четрдесетих година двадесетог века, прокоментарисао је спартанско уређење стана и питао зашто власник не живи на неком луксузном месту са више књига. „Можда је такав обичај у Лими”, одвратио је увређени Борхес непромишљеном Перуанцу, „али овде, у Буенос Ајресу, не волимо да се размећемо”.

Киплингова библиотека у кући Наулака, у Вермонту, садржавала је већину књига о путовањима или индустријском занатству – писца је очито занимало како стићи до прецизног језичког израза. Никада не знате на шта све можете налетети у библиотеци једног писца. Тако ће посетилац Андрићеве задужбине у витрини са књигама видети да је наш једини нобеловац имао комплетног Фројда на немачком језику. Очито је да је Андрић био заинтригиран и сазнањима до којих је дошао генијални психоаналитичар.

Милорад Павић је током живота морао да гради две библиотеке. Наиме, пошто је из првог брака прешао у други, велики део библиотеке остао му је у претходном дому. Будући да није могао да замисли живот без одређених дела Достојевског, Бруна Шулца или Мана, куповао је примерке књига које су му недостајале покаткад и од уличних продаваца, узимајући књиге са плочника. Није му сметало што су биле половне , пожутеле и што је био трећи или четврти њихов власник. Отресао би књигу од прашине и насмејао се речитим осмехом срећног колекционара који је пронашао жељени примерак. Нова, друга библиотека Милорада Павића садржавала је и књиге о музици (волео је веома књиге о великим пијанистима), баш као и све што се односило на Византију. Уосталом, он и јесте био писац који се изјашњавао као – Византинац. Иако је страсно волео књиге, Павић их је радо и поклањао. Једном је хтео да начини посебан поклон. Црњански се, наиме, тек вратио из изгнанства и направљен је почасни ручак у организацији тадашње „Просвете”. На ручку је био и Павић, тада млад човек. Будући да је, поред свих трагедија, Црњански имао и ту невољу да је кроз живот у изгнанству стално бивао лишаван сопствених књига (у Лондону Црњански није имао на полици своје књиге објављене у домовини), Павић је понудио да му поклони примерак „Лирике Итаке” објављен пре много година, док је Црњански још живео у старој Југославији. „Ја знам да Ви својих књига немате и желим да Вам поклоним Вашу Лирику Итаке коју с љубављу годинама чувам”, рекао је Павић. „Нека књига остане тамо где је била све ове године, хвала Вам, млади господине”, одвратио је Црњански, већ дубоко начет депресијом, изгнанством, старошћу.

Без трешања, молим

Колекционари књига, наравно, тешко позајмљују књиге. Цветајева је пријатеља песника Максимилијана Волошина једино хватала у лажи када се радило о књигама. Ако би га замолила да јој позајми одређену књигу, мрмљао је нешто неодређено. „Читаћу је код тебе кући, под твојим погледом”, убеђивала га је Цветајева. „Не могу, ипак, не могу”. „Али, због чега, пажљиво ћу окретати странице”, меко је покушавала Цветајева. „Знам да хоћеш. Али – умазаћеш је трешњама.” После обећања да уопште неће целе недеље јести трешње, Волошин би пристајао. Али с тешком муком и уздишући.

Чарлс Симић има ноћну мору која се већ деценијама понавља. Сања како прелази непознату границу, прилази му непознати цариник, баца његов пасош у блато и гази га. Књиге су наши пасоши у све друге светове, јер овај један и јадан у коме смо, проклето није довољан. Но, овај сан се догодио. Бродском, али на један други начин. „Пре четврт века, у претходној инкарнацији у Русији, познавао сам човека који је преводио Роберта Фроста на руски. Упознао сам га јер сам видео његове преводе… Показао ми је издање у тврдом повезу (мислим да је било Холтово), које се отворило на страни са стихом: Срећа надокнађује у висини оно што губи у дужини. Преко странице је био огроман отисак војничке чизме броја 46. Предња страна књиге носила је ознаку Сталаг3Б, што је био концентрациони логор у Другом светском рату за савезничке ратне заробљенике негде у Француској…” Дакле, отисак војничке чизме јесте лежао на књизи, баш као на пасошу Чарлса Симића, а и књига и пасош улазнице су у тај други, обећани, бољи, лепши, смислени свет.

Изгледа да без књига ипак не можемо. И у концентрационом логору Берген Белзену, међу затвореницима кружиле су књиге. Једна од њих био је „Чаробни брег” Томаса Мана. Један дечак се сећа времена кад би дошао ред на њега да чита књигу. „Био је то најсрећнији тренутак у дану… Књига ми је говорила: ниси сам, ниси сам, ниси сам…”