Срце у кутији

„Игра је преображај. Играти значи активно учествовати у пулсирању универзума” – написала је позната немачка кореографкиња Саша Валц поводом Светског дана игре, који се сваке године обележава 29. априла.

А Београд сваког априла, већ седам година, прати разноврсне плесне преображаје оличене у раду играчких компанија које долазе на Београдски фестивал игре. Ове године, ометен вулканском прашином, фестивал је ушао и у мај, претрпео одлагања две представе (и вероватно само организаторима познате перипетије), али публика је успела да ухвати овај пољуљани ритам и да погледа све најављене и планиране продукције.

Фестивал је не сцени „Сава центра” отворила компанија Атербалето из Италије са два плесна комада кореографа Маура Бигонцетија – Као удисај и Земља. Кореографски стил Бигонцетија врви од технички изузетно захтевних елемената (поготово у првом делу стекао се утисак да је техничка виртуозност императив који у други план баца све остале елементе дела), што, донекле, одлично технички потковане играче Атербалета онемогућава да покажу и неке друге квалитете – на првом месту индивидуалност и унутрашњу експресију. Као удисај је донео неке врло оригиналне, занимљиве деонице, али је повремено упадао у монотонију Хендлове музике, која је све време имала исти динамички ток. Други пак комад, Земља, на музику Бруна Моретија, донео је занимљиву атмосферу, бавећи се идејом кретања и миграција јеврејског народа, и ширећи тај принцип сталног лутања и трагања на метафору васцелог људског постојања.

Канови грађани света

Уметнички потпуније и узбудљивије кореографско дело публика је видела друге фестивалске вечери на сцени позоришта Мадленијанум. То је комад Бахок Акрама Кана, британске кореографске звезде, рађен са играчима из Кине, Кореје, Индије, Словачке, Шпаније... Кан се у Бахоку бави судбинама младих, савремених номада, емиграната који су напустили своје домове и постали „грађани света”, али се као такви суочавају са неком унутрашњом измештеношћу, несталношћу, немиром..., запитаношћу да ли је дом место где су рођени или место где живе. Кан, и сам становник Британије чија се породица доселила из Бангладеша, сугерише да мешавина култура и нација са једне стране свакако обогаћује свет и индивидуу, али са друге стране доводи до запитаности о емотивној вези човека са својом традицијом и са својим сећањима. Своје играче кореограф смешта на један од прометних светских аеродрома, у центар повишених енергетских токова, повишених емоција, разноврсних судбина и језика... Застој у авионском саобраћају чини да се учесници Бахока осећају спутано, фрустрирано, заустављени и присиљени да се суоче сами са собом и својим начином живота.

Без трунке патетике, чак са обиљем духовитих елемената, Кан развија Бахок у богат, маштовит, а опет сасвим једноставан и непретенциозан приказ, пун топлине, који његови виртуозни играчи обогаћују својим ненаметљивим и прецизним извођењем.

Уследило је још једно изузетно упечатљиво остварење – комад Улица Ванденбранден бр. 32 белгијске компаније Пипинг Том. Прича о љубавном троуглу и комплексним породичним односима испричана је зачудним језиком најквалитетнијег физичког театра, који обједињује плес, глуму, певање... Комад је смештен у неку снегом оковану забит, пустару коју испуњавају две брвнаре и једна приколица..., а ово место временом постаје метафора једне духовне недођије и пустоши, људске изгубљености, меланхолије... Покрети играча су потпуно изломљени, ишчашени, разглављени, и симболизују на крајње упечатљив начин њихове емотивне ломове, њихова смрскана осећања ... На моменте они упадну у краткотрајно стање радости и еуфорије, бацају се по снегу или направе забаву у приколици..., а онда опет следе тешки ломови и сукоби, у атмосфери која личи на сновиђење – играче напада нека птица, дува ветар, једна жена пева на крову, младић вади своје срце, пакује га у кутију и даје девојци која чека бебу са другим мушкарцем...(/slika2)

Улица Ванденбранден бр 32 је визуелно изузетно снажно и поетично дело, које потписују Габријела Каризо и Франк Шартије.

Наступ Кибуц денс компаније из Тел Авива поново нас је вратио на сцену „Сава центра”. Овај пут занимљива сцена и костими, одлични играчи, али кореографски не тако значајан комад уметничког директора компаније Рамија Беера На појаву сунца. 

Врло интересантан, на моменте зачудан и интригантан плесни језик видели смо на сцени Југословенског драмског позоришта, где је компанија Emio Greco/PC из Холандије одиграла Пакао. Овом остварењу, инспирисаном Дантеом и Бетовеновом Петом симфонијом, фалио је бољи ритам, драматуршки јаснија структура и, можда, мање претенциозности. Али, упркос овим мањкавостима, Греко и коаутор Питер Шолтен успевају да креирају упечатљиве драмске моменте, мрачну и тешку атмосферу која вас не напушта након одгледане представе, као и неке смеле и оригиналне плесне фразе.

Врт уживања 21. века

У наступу Балета из Женеве видели смо, на сцени „Сава центра”, остварења три кореографа – Para-dice Сабура Тешигаваре, Према жељи, Андониса Фониадакиса и Далеко Сидија Ларбија Шеркауија.

Први је комад софистициран и сведен, други динамичан и енергичан, док је трећи свакако најкомплекснији и најзрелији. У њему одлични и врло посвећени играчи из Женеве играју надахнуто, технички вешто, али и са једним финим слојем спиритуалне надоградње, тако карактеристичне за Шеркауија. 

На сцени Мадленијанума плесна компанија свестране шпанске уметнице (кореографкиње, играчице, филмске редитељке и глумице) Бланке Ли извела је комад Врт уживања, представу која је кроз разноврсне жанровске сцене и бројне визуелне ефекте покушала да оживи чувену Бошову слику.

Неоспорно врло даровита и маштовита Бланка Ли је ипак неумерена у коришћењу својих идеја. Тако сцена често делује претрпано, закрчено, поигравање са кич естетиком некада боље, некада лошије функционише, а квалитет кореографије такође варира – од неких јасно пародираних сцена које наликују жанру мјузикла, преко чисто играчких, које алудирају на људски разврат и декаденцију..., до неких мање успелих и жанровски неуједначених. Велики квалитет ове представе свакако су одлични видео радови, занимљива паралела Врта уживања шеснаестог и двадесет првог века.

Иако непланирано, на крају фестивала нашла се плесна компанија израелске кореографкиње Јасмин Вардимон, из Лондона, која је на сцени „Сава центра” извела Јустицију, врло маштовит и играчки беспрекорно изведен плесни комад.

Вардимон вешто уклапа плес у систем филмских кадрова, где сценском ротацијом и драматуршким резовима развија једну љубавну крими причу, и чини је напетом и атрактивном. Иако би се на драматуршком плану могло наћи замерки – (улога списатељице коју игра сама ауторка није неопходна, губљење ритма услед два дела представе, сцене са групне психотерапије које нас одводе од главног тока приче, и слично...), дакле, и поред ових мањкавости – представа Јустиција плени изузетном маштовитошћу у креирању кореографије и заиста ретко виђеном посвећеношћу и виртуозношћу извођача. Играчи Јасмин Вардимон имају раскошне плесне и глумачке способности, као и изражену индивидуалност, тако да би у мало краћем и сажетијем издању ова представа имала врло снажан ефекат.

Фестивал игре је успео да истраје у овој кризној години и да представи занимљива плесна остварења – балансирајући између чистог плеса и физичког театра, између мање или више радикалних кореографских приступа, између мејнстрима и увек пожељних деликатнијих, смелијих кореографских помака.