Ужина под Јудиним дрветом

Рибља пијаца у старом делу Истанбула, испод моста „Галата” који преко Златног рога спаја две европске обале овог највећег града у Турској, једно је ретких места где, упркос гужви, нећете срести много туриста. Заведени мирисима Оријента, они, после неизбежног обиласка „капали чаршије” (покривеног базара) и пијаце зачина, завршавају у неком од многобројних ресторана поред пристаништа. А староседеоци и новопридошли становници истанбулског мегалополиса радије се, од раног јутра до дубоко у ноћ, врзмају међу тезгама на којима се, прострта по зеленом лишћу папрати, мигоље чудовишна створења из дубина Мраморног мора и блескају сребрнасте крљушти.

Ко нема стрпљења да купљени улов носи кући и сам припрема, може да се погости у импровизованој кафаници уз само море. Ту, где се на таласима љуљушкају чамци утонули под тешким мрежама, до пре неку годину се налазио само један расклиматани сточић око којег су се окупљали локални рибари, да се одморе, попуше дуван и попричају. Онда се неко досетио да распали роштиљ, па кад се показало да би му се придружили и „случајни пролазници”, решио је да почне да наплаћује. Сад је ту већ двадесетак столова, а власници више зарађују од печене рибе и дагњи с лимуном него од рибарења. Свега ту има, осим – алкохола. Ко уз оброк жели пиво или вино, боље да потражи друго место, најбоље неки од модернијих ресторана око трга Таксим или трговачке Истиклал улице (нешто као београдска Кнез-Михаилова) у којима је муслиманска традиција устукнула пред добром зарадом – чаша пива кошта 250 до 300 динара!

У ствари, супротно увреженом мишљењу, мало тога је у Стамболу јевтино. И најскромнији оброк „с ногу” – скуша „са скаре” у лепињи, пржена љута цревца у сомуну, овчији „кебаб” или пуњени кромпир (ово јело зову „кумпир”) – кошта неколико турских лира (једна је око 50 наших динара). Шољица кафе, коју у Турској пију углавном странци – домаћини више воле јак, црн чај у малим стакленим чашама – скупља је него у Бечу, Риму или Паризу. А за пристојну вечеру требало би одвојити петнаестак евра по особи.

И улазнице за омиљене туристичке атракције доста коштају. Рецимо, 10 лира (пет евра) само за посету чувеној византијској подземној цистерни, коју је цар Јустинијан изградио у шестом веку да би одатле своју палату напајао свежом водом за пиће из оближње Београдске шуме. Занимљиво је да су Отомани, или Османлије, открили ово подземно складиште воде, и то сасвим случајно, више од сто година након што је Мехмед Други освојио тадашњи Цариград, односно Константинопољ (29. маја 1453).

Данас цистерна служи само за разгледање, повремене концерте и снимање филмских сцена: 336 стубова који држе њену таваницу, црвено осветљених, огледа се на равној површини воде, а мноштво малих и великих риба кружи око две џиновске камене главе Медузе (из незнаних разлога постављене су наопако).

Цистерна се, иначе, налази у непосредној близини Аја Софије, некадашње православне цркве „Свете Мудрости“, коју је у престоници Византијског царства подигао већ поменути Јустинијан пре више од 1.400 година, као једно од ремек-дела светске архитектуре. Очувани мозаици из тог доба вредни су чекања од сат времена у реду за улазак. У 15. веку отомански освајачи претворили су цркву у џамију, додавши јој минарете и фонтане, да би јој савремени Турци дали статус музеја.
Опчињен велелепношћу Аја Софије, и љубоморан на умеће византијских неимара, султан Ахмет Први решио је да их надмаши изградњом џамије, која ће бацити у засенак све дотле изграђене верске објекте у свету.

Тако је, баш преко пута лепотице румених зидова, почетком 17. века у престоници отоманске империје никла Плава џамија (данас знана и као Султан Ахмедова, или Ахмедија). Име је добила по јединственим плавим керамичким плочицама из Изника, исцртаним арабескама и лалама (које су, иначе, симбол Турске). Шест високих минарета Ахмедије, увек окружених јатима голубова, граби ка облацима, а украшава је мноштво купола и више од 250 прозора. Унутрашњост, ипак, није ни принети Аја Софији…

(/slika2)

Између ове две раскошне грађевине смештен је парк са обиљем цвећа и фонтаном око које се, кад је лепо време, тиска читава булумента деце, на које будно пазе мајке и баке, отмено одевене муслиманке у дугачким кафтанима, забрађене шареним марамама (онима млађима, зачудо, испод панталона извирују сандале са танким високим штиклама и штрасом). А по травњаку су се прострли оскудно одевени страни туристи, изувени, да се одморе од обиласка музеја, галерија и продавница оријенталних тепиха, накита, ратлука, ручно прављених лампи и других занатских производа.

Немогуће је у једном дану, а тешко и за једну седмицу, обићи сва истанбулска чудеса. Многи становници Истанбула ту проживе цео свој век, а да не успеју да обиђу све што им нуди овај град са неколико физички и наменски веома удаљених центара (оријентални, европски, трговачки, пословни, лучки…), и то им не треба замерити, јер се он простире на површини омање државе, а житеља има више него неке европске земље – барем 15 милиона.

Посетиоци углавном обиђу Султан Ахмедов трг са околином, палате Топкапи (била је званична резиденција султана више од 400 година, са пространим парком, харемом, богатим Археолошким музејом… ) и Долмабахче (из 1856, њоме је султан Абдул Мецит желео да покаже свету „европско лице” Турске, а у једној од раскошних барокних соба је 1938. године преминуо Кемал Ататурк, „отац савремене турске нације”). Затим и кулу Галату из шестог века (заштитни знак старог Цариграда и његових досељеника из Ђенове) одакле је величанствен поглед на град, а ако стигну и четврт Фанар, у којем је седиште васељенског патријарха.

Кад је море мирно, а небо сунчано, незаборавна је вожња бродом по Златном рогу а затим и Босфору, где се уз азијску обалу града ређају прекрасне виле окружене вртовима.

У мају је оваква пловидба посебан ужитак, јер у то време цвета Јудино дрво, симбол отоманског Истанбула. Име је, наводно, добило након што је Јуда покушао да се о њега обеси кад је издао Исуса. Легенда је легенда, али археолошки налази потврђују да је ова врста дрвета, једна од најстаријих на свету – постоји већ сто милиона година.

Пурпурна и љубичаста боја којом Cercis siliquastrum (латинско име) или ергуван (како га зову Турци) прекрива паркове, улице, гробља и шеталишта уз море незабораван је призор. Ко нема пара или времена за нешто узвишеније, довољно је да седне под Јудино дрво и ужина традиционални ђеврек, посматрајући лађе на Босфору и сањарећи о богатом европском Западу или тајновитој Азији, куда оне одвозе своје путнике.
 
Еропска престоница културе

Истанбул, некадашња престоница три велика царства – римског (330 –395), византијског (395 – 1453) и отоманског (1453 – 1923) проглашен је ове године једном од три европске престонице културе, уз немачки Есен и мађарски Печуј. Тако је своје многобројне традиционалне садржаје обогатио и неким новим изложбама, концертима, позоришним представама…
 

Константинопољ, Цариград, Стамбол...

Сва ова имена, и још нека друга, припадају истом граду у Босфорском мореузу, и свако од њих је заслужио у поносно носио у одређеном периоду своје вишевековне историје. Најстарији назив насеља, које су му дали грчки колонисти почетком прошлог миленијума, било је Византион. Кад га је Константин Велики учинио источном престоницом Римског царства назвао га је Други Рим, или Нови Рим, да би касније по цару добио име Константинопољ (данашњи Грци званично признају само ово име града) или „царев град” (Цариград). У доба Византије помиње се и као „Краљица градова”, а Истанбул (или Истамбул, одакле потиче и српски назив Стамбол) постаје у 10. веку, према јерменским и арапским изворима.