Неспокојно приземљење

„При­тег­ни­те по­ја­се­ве, при­нуд­но сле­ће­мо”. Ова­кве за­по­ве­сти, ко­је ни­ко не во­ли да чу­је ни од уми­ља­тих стју­ар­де­са, са­да уче­ста­ло еми­ту­ју смрк­ну­ти по­ли­ти­ча­ри.

По­ру­чу­ју да сви­ма сле­ду­је не­спо­кој­но при­зе­мље­ње јер „ви­ше не мо­же­мо да жи­ви­мо из­над сво­јих мо­гућ­но­сти”. Али ка­ко да ис­пу­ни­мо тај на­лог – пи­та­ју се мно­ги ко­ји се­бе ви­де уз­диг­ну­тим је­ди­но „из­над ам­би­са”.

Ван­ред­на по­ни­ра­ња по­нај­ви­ше бо­ду очи у Евро­пи, ко­ју као да сти­же нај­те­жа кле­тва – „да­бог­да имао па не­мао”. Кон­ти­нент ко­ји је нај­да­ље од­ма­као у из­град­њи „по­рет­ка бла­го­ста­ња”, са­да „ула­зи у еру сте­за­ња ка­и­ша” – на­лаз је „Фај­нен­шел тај­мса”, уз кон­ста­та­ци­ју да је Грч­ка са­мо епи­цен­тар ода­кле се по­тре­си ши­ре и на дру­ге.

Уз­др­ма­ва­ње се на­ро­чи­то осе­ћа, до­да­је се, у зе­мља­ма ко­је су у ме­ђу­вре­ме­ну иза­шле из си­ро­ма­штва и не­ко­ли­ко де­це­ни­ја бе­ле­жи­ле при­вред­ни раст. Ни­жу се, тим по­во­ди­ма, при­че ко­је под­сти­чу на не­ре­ши­во­сти, бар не на до­са­да­шњи на­чин.

Не мо­же­мо да ми­сли­мо као Ку­бан­ци а да жи­ви­мо као Аме­ри­кан­ци – су­ге­ри­ше шпан­ски еко­но­ми­ста Ло­рен­со Бер­нал­до де Ки­рос. Док се ње­го­ви зе­мља­ци спре­ма­ју за ве­ли­ке про­те­сте про­тив ста­би­ли­за­ци­о­них ме­ра ко­је је­дан од син­ди­кал­них ли­де­ра осу­ђу­је као „бе­сми­сле­но жр­тво­ва­ње” по­ло­жа­ја ма­са.

Из Аме­ри­ке, исто­вре­ме­но, сти­жу ко­мен­та­ри ко­ји као да европ­ска по­ср­та­ња узи­ма­ју као раз­лог за раст та­мо­шњег са­мо­по­у­зда­ња, иако је из пре­те­ри­ва­ња у ње­му, до­брим де­лом про­ис­те­као гло­бал­ни фи­нан­сиј­ски лом. „Вол­стрит жор­нал” чак ре­ин­тер­пре­ти­ра ле­ген­ду о Фа­у­сто­вој про­да­ји ду­ше ђа­во­лу да би су­ге­ри­сао ка­ко је – ђа­во до­шао са­да да од Евро­пе на­пла­ти што јој је „ис­пу­нио же­љу” да „по би­ло ко­ју це­ну” оја­ча со­ци­јал­ну си­гур­ност и урав­но­те­жи рас­по­де­лу до­хот­ка.

Суд­би­на при­спе­ва и у об­ли­ку ге­о­гра­фи­је – оце­нио је не­дав­но у „Њу­јорк тај­мсу” гло­ба­ли­ста Ро­берт Ка­план. По ње­му ни­је слу­чај­но то што су глав­ни про­бле­ми евро­зо­не на­ста­ли на ју­гу. Украт­ко, су­ге­ри­ше, да је Ме­ди­те­ран као ко­лев­ка и атин­ске де­мо­кра­ти­је и рим­ске ре­пу­бли­ке, ка­сни­је за­о­стао за про­гре­сом се­ве­ра, па да се не­што од те се­о­бе зна­ча­ја ис­по­љи­ло и при рас­па­ду Ју­го­сла­ви­је на чи­јим су се про­сто­ри­ма „про­спе­ри­тет­ни­јим по­ка­за­ли” де­ло­ви ко­ји су би­ли под ути­ца­јем Аустро­у­гар­ске не­го они ко­ји су би­ли под ве­ћим упли­вом Тур­ске.

По­де­ла на се­вер и југ Евро­пе ни­је по­у­зда­на осно­ва за да­ле­ко­се­жна за­кљу­чи­ва­ња – кон­ста­ту­је „Фај­нен­шел тајмс”. Ма­сов­ни про­те­сти пре­те и Фран­цу­ској, ука­зу­је, а Ир­ска и Бри­та­ни­ја су пред­ња­чи­ле у по­ступ­ци­ма ко­ји су по­том про­из­ве­ли хи­по­те­кар­ни и кре­дит­ни ко­шмар у САД па ши­ром пла­не­те.

Оно што не­ки ви­де као ра­сло­ја­ва­ња, дру­ги ви­де као об­је­ди­ња­ва­ња. „Без хлад­но­ра­тов­ских ге­о­по­ли­тич­ких под­сти­ца­ја на је­дин­ство Евро­пе, Европ­ска уни­ја са­да по­ста­је, у су­шти­ни, про­је­кат ко­ји пред­во­ди Не­мач­ка – сма­тра Страт­фор, „ком­па­ни­ја за гло­бал­на оба­ве­штај­на ис­тра­жи­ва­ња” са се­ди­штем у Тек­са­су. А тај про­је­кат, на­ста­вља, укљу­чу­је раз­ли­чи­та кре­та­ња као што су „ожи­вља­ва­ње Ру­си­је у цен­трал­ној и ис­точ­ној Евро­пи, рас­ту­ће НА­ТО тен­зи­је, аме­рич­ке кон­тра­ме­ре по­ме­ну­том ру­ском ожи­вља­ва­њу од ко­га се стре­пи у цен­трал­ној Евро­пи, уви­ђа­ње Па­ри­за да ни­је ви­ше јед­нак с Бер­ли­ном, и по­ја­ча­не де­мо­граф­ске и ду­жнич­ке про­бле­ме Евро­пе”… И слу­ти да би Аме­ри­кан­ци нај­зад мо­гли да оства­ре же­љу да те­ле­фо­ном на­зо­ву Евро­пу – „кад окре­ну по­зив­ни број Не­мач­ке”.    

Ства­ри се ви­де и дру­га­чи­је. „Евро је па­ра­док­са­лан јер му као по­ли­тич­ком про­јек­ту не­до­ста­је по­ли­тич­ка по­др­шка” – пре­ци­зи­рао је хам­бур­шки „Шпигл”. ЕУ, до­да­је, „не­ма ни за­јед­нич­ки ме­диј, ни је­дин­стве­ни на­чин ко­му­ни­ка­ци­је, ни истин­ску де­мо­кра­ти­ју на оп­штем ни­воу... док су чла­ни­це, укљу­чу­ју­ћи Не­мач­ку, по­след­њих го­ди­на све ан­га­жо­ва­ни­је у прав­цу оства­ри­ва­ња на­ци­о­нал­них ин­те­ре­са”…

Евро­па гу­би зна­чај ви­со­ко ран­ги­ра­не си­ле – твр­ди Ри­чард Хас, пред­сед­ник дво­пар­тиј­ског и ути­цај­ног њу­јор­шког Са­ве­та за ме­ђу­на­род­не од­но­се. На та­кав суд га на­во­ди и по­да­так да је „ма­ло ко у њој во­љан да из­дво­ји два про­цен­та бру­то на­ци­о­нал­ног до­хот­ка за вој­ску” и да јој „не­до­ста­је је­дин­ство ко­је би се ис­по­љи­ло, на при­мер, са­мо јед­ним пред­став­ни­ком (са­да Фран­цу­ска и Бри­та­ни­ја) у Са­ве­ту без­бед­но­сти УН”. Уло­га НА­ТО се сто­га ре­ла­ти­ви­зу­је, па ће Аме­ри­ка „при­бе­ћи ужим ко­а­ли­ци­ја­ма у су­о­ча­ва­њу са спе­ци­фич­ним иза­зо­ви­ма”.

Као да по­ле­ми­ше с та­квим по­и­ма­њи­ма, бив­ши пор­ту­гал­ски пред­сед­ник и пре­ми­јер Ма­рио Со­а­реш у шпан­ском „Ел па­и­су” ис­ти­че да су „ху­ма­ни­зам и ди­ја­лог, а ни­ка­ко бру­тал­на си­ла, нај­по­де­сни­је оруж­је за бор­бу про­тив те­ро­ри­зма”. И – да је нео­п­ход­но да се ус­по­ста­ви оп­шта „кул­ту­ра ми­ра”.

Раз­ли­чи­ти ак­цен­ти Ха­са и Со­а­ре­ша би мо­гли да пот­кре­пе те­зу – „Аме­ри­кан­ци са Мар­са а Евро­пља­ни са Ве­не­ре”. Пре­по­руч­љи­ва сва­ко­ја­ка при­зе­мље­ња уто­ли­ко из­гле­да­ју још ком­пли­ко­ва­ни­ја…