Пепео и огњени ликови

Амбијенти уличних ћошкова и предграђа, блатњавих сеоских путева којима се враћају "синови разметни", просјаци и божјаци, утваре и акрепи што се помаљају из сваког улаза, мемљиви подруми и склепане страћаре, полутамне собе са гвозденим креветима у које се леже као у "ледени гроб", јесу простори у којима се крећу умножене фигуре последње збирке Новице Тадића Незнан. Симболички распон њеног наслова можда је понајвише сложен, захтевнији за тумачење него у ауторвим претходним збиркама почев од "Непотребних сапутника" (1999), јер не подразумева само свеприсутне облике опасности, страха, очајања и зла који узајамно прожимају разнолика ноћна бића Тадићеве поезије. Он уједно упућује и на ону тајанствену линију разграничења света материјалног (зла) и духовног/душевног коме се приступа после смрти као у божанско окриље.

Пет циклуса књиге "На улици", "Ловци на душе", "Зловоља", "Вражје рупе" и "Напуштен" варирају неке од песничких ситуација и мотива познатих из овог вансеријског песничког опуса, али се запажају и извесна нова својства. Најпре, Тадић свој говор све више усмерава ка наративним призорима, једноставнијем и сведенијем исказу који повремено користи ефектну, експресивну метафору. Његове песме исписане у "ја" форми неосетно прелазе у дијалошки принцип развијања песничких слика, што може да подразумева или "прерушени" солилоквиј или обраћање различитим "инстанцама" мушког и женског пола са којима песнички субјект дели своје кошмарне визије јаве и сна.

У такве примере спада неколико песама из првог циклуса "На улици", особито оне у којима се фигури женског пола придају демонски или пак – онострани атрубути: "Она има очице којима около граби,/ и у своју нутрину гладну,/ од свега на свету, само ваздух трпа.....Бистре су њене очи,/ а њима ништа не види/ док се у светлости дневној купа" ("Модерна мешина"). Или она у коме песник међу огњене ликове које шаље "Свелик" препознаје неку жнеску особу која може бити од овога или онога света: "Јер, твоје овце су овде,/ а јагњад на небесима./ Како си се поделила, тако си и одабрала себе" ("На другом месту").

Ово је утолико занимљивије зато што је Тадићева "археологија" људског зла оличена у бројним примерима морбидног насиља над жртвама (често женским). То у песнику изазива осећање нејасне кривице, очајања, безнађа, али резултује по правилу хладном констатацијом, каткада црнохуморном. С друге стране, Тадићев "пролазник" који се по изласку на улицу "умножио", носи на ципелама "огледалца" у којима се виде "врхови солитера/ и модро небо без облака". Нису ли то исти они делићи разбијеног огледала из Андерсенове "Снежне краљице" о чему пише Лаш Фр. Х. Свенсен у својој Филозофији зла, због којих човек све види изобличено и наказно ружно, гдегод да погледа?

Тако је и у Тадићевим песмама у којима се поново симболички оснажују мотиви "старих ципела" и огледала у коме се препознаје песников тамни двојник, нека врста Франкенштајна. Али, овога пута зло ће се пренети у сан и тиме донекле укинути језовиту стварност: "С оним ципелама у рукама/ он ће пронаћи моју собу,/ мој кревет, и лећи ће ту/ и нестати/ у мом минулом сну о њему". Односно, када погледа у огледало, песнички субјект не може да одоли амбивалентном, циничном задовољству што је "убледело лице странца" са дубоком тугом у очима – неко кога је створио сам песник, у ирационалним тренуцима стања другости, трансформације у некакав лик Незнани ("После бесане ноћи").

Чешће ће се, ипак, у овој збирци појавити застрашени и престрављени јунак који може бити објекат самомучења или пак жртва неких других сила, чак и конкретно репресивно-историјских, у контексту насиља који један политички режим може прикривено или отворено спроводити над појединцем и угрозити његову егзистенцију, нпр: "Лудом војводи", "Племенске песме", "Преко зубаца", "Улице", "Људи у обртним вратима", "Из старудије", "Конгрес", "На прагу". И ове песме писане су из доследно индивидуалне, изокренуте, ексклузивне перспективе, али упућују да је ланац зла неумољив управо зато што у исти ред ставља и џелате и жртве, мењајући у сваком тренутку њихов статус и именовање.

Бића којих се песнички субјект плаши хиперболизована су у овим песмама до апокалиптичке визије у којој мртви устају да би живи осетили разлог свог постојања, снагу покајања која их полако прочишћава и спрема за смртни час. Та молитва Богу, која се у последњим Тадићевим збиркама појављује као катарзична моћ суштинске песничке речи и јесте онај бездан, измаглица, незнан – у који се пада раширених руку као крст. У тој неугаслој ватри постају прах и пепео сви пожутели списи, мртве ствари и изговорене и изгубљене, а потом заборављене речи.

Бојана СТОЈАНОВИЋ ПАНТОВИЋ

-----------------------------------------------------------

Смрт ме спрема

Смрт ме спрема
и пакује
у сапунску кутију

Очи ми миришу
глас ми нестаје
а руке се
на грудима склапају

Поред мене
свећа не гори

Поред мене
капље
чесма сатанина