Pepeo i ognjeni likovi

Ambijenti uličnih ćoškova i predgrađa, blatnjavih seoskih puteva kojima se vraćaju "sinovi razmetni", prosjaci i božjaci, utvare i akrepi što se pomaljaju iz svakog ulaza, memljivi podrumi i sklepane straćare, polutamne sobe sa gvozdenim krevetima u koje se leže kao u "ledeni grob", jesu prostori u kojima se kreću umnožene figure poslednje zbirke Novice Tadića Neznan. Simbolički raspon njenog naslova možda je ponajviše složen, zahtevniji za tumačenje nego u autorvim prethodnim zbirkama počev od "Nepotrebnih saputnika" (1999), jer ne podrazumeva samo sveprisutne oblike opasnosti, straha, očajanja i zla koji uzajamno prožimaju raznolika noćna bića Tadićeve poezije. On ujedno upućuje i na onu tajanstvenu liniju razgraničenja sveta materijalnog (zla) i duhovnog/duševnog kome se pristupa posle smrti kao u božansko okrilje.

Pet ciklusa knjige "Na ulici", "Lovci na duše", "Zlovolja", "Vražje rupe" i "Napušten" variraju neke od pesničkih situacija i motiva poznatih iz ovog vanserijskog pesničkog opusa, ali se zapažaju i izvesna nova svojstva. Najpre, Tadić svoj govor sve više usmerava ka narativnim prizorima, jednostavnijem i svedenijem iskazu koji povremeno koristi efektnu, ekspresivnu metaforu. Njegove pesme ispisane u "ja" formi neosetno prelaze u dijaloški princip razvijanja pesničkih slika, što može da podrazumeva ili "prerušeni" solilokvij ili obraćanje različitim "instancama" muškog i ženskog pola sa kojima pesnički subjekt deli svoje košmarne vizije jave i sna.

U takve primere spada nekoliko pesama iz prvog ciklusa "Na ulici", osobito one u kojima se figuri ženskog pola pridaju demonski ili pak – onostrani atrubuti: "Ona ima očice kojima okolo grabi,/ i u svoju nutrinu gladnu,/ od svega na svetu, samo vazduh trpa.....Bistre su njene oči,/ a njima ništa ne vidi/ dok se u svetlosti dnevnoj kupa" ("Moderna mešina"). Ili ona u kome pesnik među ognjene likove koje šalje "Svelik" prepoznaje neku žnesku osobu koja može biti od ovoga ili onoga sveta: "Jer, tvoje ovce su ovde,/ a jagnjad na nebesima./ Kako si se podelila, tako si i odabrala sebe" ("Na drugom mestu").

Ovo je utoliko zanimljivije zato što je Tadićeva "arheologija" ljudskog zla oličena u brojnim primerima morbidnog nasilja nad žrtvama (često ženskim). To u pesniku izaziva osećanje nejasne krivice, očajanja, beznađa, ali rezultuje po pravilu hladnom konstatacijom, katkada crnohumornom. S druge strane, Tadićev "prolaznik" koji se po izlasku na ulicu "umnožio", nosi na cipelama "ogledalca" u kojima se vide "vrhovi solitera/ i modro nebo bez oblaka". Nisu li to isti oni delići razbijenog ogledala iz Andersenove "Snežne kraljice" o čemu piše Laš Fr. H. Svensen u svojoj Filozofiji zla, zbog kojih čovek sve vidi izobličeno i nakazno ružno, gdegod da pogleda?

Tako je i u Tadićevim pesmama u kojima se ponovo simbolički osnažuju motivi "starih cipela" i ogledala u kome se prepoznaje pesnikov tamni dvojnik, neka vrsta Frankenštajna. Ali, ovoga puta zlo će se preneti u san i time donekle ukinuti jezovitu stvarnost: "S onim cipelama u rukama/ on će pronaći moju sobu,/ moj krevet, i leći će tu/ i nestati/ u mom minulom snu o njemu". Odnosno, kada pogleda u ogledalo, pesnički subjekt ne može da odoli ambivalentnom, ciničnom zadovoljstvu što je "ubledelo lice stranca" sa dubokom tugom u očima – neko koga je stvorio sam pesnik, u iracionalnim trenucima stanja drugosti, transformacije u nekakav lik Neznani ("Posle besane noći").

Češće će se, ipak, u ovoj zbirci pojaviti zastrašeni i prestravljeni junak koji može biti objekat samomučenja ili pak žrtva nekih drugih sila, čak i konkretno represivno-istorijskih, u kontekstu nasilja koji jedan politički režim može prikriveno ili otvoreno sprovoditi nad pojedincem i ugroziti njegovu egzistenciju, npr: "Ludom vojvodi", "Plemenske pesme", "Preko zubaca", "Ulice", "Ljudi u obrtnim vratima", "Iz starudije", "Kongres", "Na pragu". I ove pesme pisane su iz dosledno individualne, izokrenute, ekskluzivne perspektive, ali upućuju da je lanac zla neumoljiv upravo zato što u isti red stavlja i dželate i žrtve, menjajući u svakom trenutku njihov status i imenovanje.

Bića kojih se pesnički subjekt plaši hiperbolizovana su u ovim pesmama do apokaliptičke vizije u kojoj mrtvi ustaju da bi živi osetili razlog svog postojanja, snagu pokajanja koja ih polako pročišćava i sprema za smrtni čas. Ta molitva Bogu, koja se u poslednjim Tadićevim zbirkama pojavljuje kao katarzična moć suštinske pesničke reči i jeste onaj bezdan, izmaglica, neznan – u koji se pada raširenih ruku kao krst. U toj neugasloj vatri postaju prah i pepeo svi požuteli spisi, mrtve stvari i izgovorene i izgubljene, a potom zaboravljene reči.

Bojana STOJANOVIĆ PANTOVIĆ

-----------------------------------------------------------

Smrt me sprema

Smrt me sprema
i pakuje
u sapunsku kutiju

Oči mi mirišu
glas mi nestaje
a ruke se
na grudima sklapaju

Pored mene
sveća ne gori

Pored mene
kaplje
česma satanina