Могао бих да напишем књигу о Србима

Париз, маја – Председник Кошаркашког савеза Италије Дино Менегин (60) по свим мерилима је више од легенде, почев од јединствене збирке трофеја, до тога да је играо професионално кошарку безмало три деценије., од своје 16. до 44. године. Разговор са српским новинаром у Паризу, после фајнал-фора Евролиге, за њега је била прилика да се присети неких својих незаборавних битака с нашим кошаркашима. Битака – у правом смислу те речи…

Док је пролазио крај нас и Дејана Бодироге, подигао је високо руку у знак поздрава и добацио на српском: „Мајсторе”! Овај му је узвратио истом мером: „Мајсторе”! „Тако се поздрављамо још док смо били саиграчи у Стефанелу, пре 20 година”, рекао нам је Бодирога који је уз „деда Дина” (тада 42 године) играо у клубу из Трста, као најмлађи странац свих времена у Првенству Италије.

Поред тога што је био сјајан кошаркаш, Менегин је познат и по јединственом ставу према кошарци: „Нема крви – нема фаула”! Ипак, поштовање с којим он прича о нашој кошарци, чак и о незаборавним кавгама (па и тучама) у Москви 1980. (кад је фаулирао Кићановића у финалу Олимпијских игара, па је и његову златну медаљу на постољу примио Славнић) и Лиможу 1983. (Бонамико крвнички ударио Кићановића, па су се умешали и остали играчи) сведочи о томе да се иза ове наизглед опасне громаде од човека крије велики џентлмен чији је играчки успон почео с тренером Александром Николићем, а каријера се завршила уз Дејана Бодирогу (Стефанел 1991-93) и Александра Ђорђевића (последња сезона, у миланској Олимпији 1993/94).

Разговор с њим започели смо од фајнал-фора и Партиза, који је упркос поразима у Паризу доживео овације…

– Све утакмице, осим финала Барселона – Олимпијакос, биле су као трилер, напете до краја. Играо сам много финала и мало је лепих, али у сваком има много енергије, трчања, скакања, ватре... Партизан је фантастичан. Рекао сам још прошлог лета, на Европском првенству у Пољској, да нема шале ни с Партизаном ни са српском кошарком која се враћа у светски врх. Рекао сам тада: водите рачуна о новој генерацији српске кошарке. Партизан је стигао међу четири најбоља тима са знатно мање пара од својих ривала, али у његов успех је уложено неупоредиво више рада, ту је очигледан јак тимски дух и печат сјајног тренера. Поновићу оно што сам већ рекао у Пољској – Партизан за мене није изненађење.

На Вашу каријеру су знатно утицали Срби. Шта кажете о томе?

Могао бих да напишем књигу о Србима. Били смо у рату на терену, али пријатељи ван њега. Имао сам срећу да упознам многе југословенске играче и да играм против многих од њих, против Ћосића и Кораћа као врло млад, а касније против Кићановића, Далипагића, Славнића… Оно што сам уочио, а што је карактеристично за све генерације ваше кошарке, јесте то да су сви ти играчи имали велико срце и конкретан циљ – да буду шампиони, и нису се никога бојали, ма ко стајао с друге стране, а све су поштовали.

Шта сте научили од тренера Александра Николића (обојица су чланови и америчке и светске куће славних – прим. аут) који Вас је тренирао у Ињису (Варезе) и с којим сте три пута били првак Европе?

– Аца Николић је био велики тренер, један од највећих свих времена. Научио ме је шта то значи бити професионалац у кошарци и да не губим време. На тренинзима и утакмицама захтевао је од нас да се понашамо као радници у фабрикама, озбиљно, без осмеха, а после тога како ко хоће.

Мора, ипак, да постоји нека анегдота из тог доба?

– Било их је пуно, али далеко од терена. Сећам се, рецимо, једне с нашег гостовања у Москви, седамдесетих година. Кад смо допутовали, ми играчи смо у један дрес ставили „Плејбој”, што је шокирало полицајца који нас је претресао. Требало је само да видите његово лице…

Морамо да Вас питамо о оним кавгама с нашом репрезентацијом?

– То је био саставни део игре. Боже мој, нико не воли да губи. Нормално, после таквих сцена сви смо жалили због тога, али увек је међу нама постојало велико поштовање и углавном добар однос. И сам сам више пута добио шаку у лице, једном сам чак био колатерална штета, на гостовању на једном америчком универзитету. Мој саиграч Заната се рвао с Мекгинисом који се окренуо и нокаутирао ме, ни кривог ни дужног. Догодине Мекгинис је наставио каријеру у Италији и кад смо се срели збијали смо шале око тог нокаута. (/slika2)

Мало пре сте имали необичан поздрав, на српском, с Бодирогом. Очигледно је да сте пријатељи?

– Дејан је јадан од мојих јунака. Дошао је у Италију као најмлађи странац у нашој лиги, на позив тренера Богдана Тањевића. Тањевић је имао петљу да га гурне у ватру, а сећам се да су многи говорили да је луд што то ради. Међутим, он је врло добро знао шта ради и Дејан му је то вратио, на нашу срећу. Дејан је тренирао дан и ноћ. Кад смо долазили на тренинг, он је већ вежбао, кад смо одлазили, он је настављао. После њега најпреданији су били Фућка и Де Пол. Знам да је то помало сметало домару хале јер због њих по некад није могао да иде на спавање. Дејан је био плејмејкер с 204 цм, што је тада била реткост. Заправо, могао је све да игра. Једнако поштујем и Сашу Ђорђевића који је велики и играч и човек.

Да ли се јасно сећате оне ноћи кад је Бодирога постигао 51 поен против Панасоника (90:89) и решио меч у последњим секундама?

– Сећам се врло добро те утакмице, било је то на његов 19. рођендан (2. марта 1992 – прим. аут). Хранили смо га лоптама до самог краја, а он их је дотукао.

Зашто сте додавали лопту једном клинцу из Србије?

– Зато што се видело да он то може. Тако је лако продирао, погађао и споља и изнутра, а посебно ми је било фасцинантно то што је после тако једног напорног меча изгледао свеже, као да може да одигра још пет таквих утакмица без предаха.

Водили сте и неке незаборавне битке с Партизаном?

– Увек кад видим Партизан, увек сам задивљен. Уживам док га гледам и волео бих да тако нешто имамо у Италији. Ваши тимови, мислим ту и на репрезентацију, увек су имали све – таленат, импровизацију, одличну тактику, добре шутере… И кад сам губио с 20 поена од њих, увек сам их волео и поштовао, јер сам знао да губим од најбољих. Што се тиче мојих сусрета с Партизаном, никада нећу заборавити кад сам с Трејсером гостовао у „Хали спортова”, последње сезоне пре но што је Дивац отишао у НБА. Кад сам због петог прекршаја отишао на клупу, Дивац, тада врло млад играч, дошао је до наше клупе да би се руковао са мном. То је гест великог играча и човека.

Уз срдачно руковање на крају, пожелели смо један другом да наша и италијанска кошарка опет буду заједно на победничком постољу.

----------------------------------------

ДИНО МЕНЕГИН

Рођен: 18.01.1950.

Висина: 204 цм

Каријера: 1966-1994

Клубови: Варезе (1966-81), Милано (1981-90, 93/94), Трст (1990-93)

Лига Италије: 12

Куп Италије: 6

Куп шампиона (данас Евролига): 7

Куп купова: 2

Куп „Кораћа”: 1

Интерконтинентални куп: 4

Репрезентација

• други свих времена по броју мечева и поена (271 м – 2.947 п)

Европско првенство: злато 1983, бронзе 1971, 1975

Олимпијске игре: сребро 1980

Домаће првенство

• играч с највише сезона (28)

• други свих времена по броју мечева (836)

• други свих времена по броју скокова у одбрани (2.801)

НБА

• један од првих „драфтованих” странаца (Атланта, 1970)(/slika3)