Детектор за погрешне судије

Сваком је своја мука најтежа. Ако има везе са судом и правосуђем, мука се отеже и укрупњава. Таксе, тужбе, чекања, жалбе, одлагања, предлагања, изостанци и поновни почеци трају годинама. Ако има неког да је парницу завршио за годину дана, нека се јави нашој редакцији. Они што се суде по десет година, нека се не јављају јер ће нам се усијати телефони.

Чак и за врло тешке кривичне случајеве, као што су убиства, суђења трају више од десет година. Тек шести пут суди се испочетка окривљеном Андрији Драшковићу за убиство Звонка Плећића из 2000. године. Сада је 2010. Последњи судија у том предмету није изабран за судију, а претпоследњи је одавно отишао у адвокате.

Није данас лако бити ни судија, ни бивши судија. И Европа је интервенисала код наших власти због њих.

Тек четири и по месеца после општег избора судија, у Високом савету судства пишу се образложења са конкретним разлозима за неизбор и шаљу се Уставном суду. У исто време многи од неизабраних се надају да ће ипак бити изабрани на допунском и додатном конкурсу, којима су отворена још 104 судијска места.

Тек четири и по месеца после општег избора судија, уприличен је и састанак министарке правде са представницима Друштва судија Србије, у коме су подршку потражиле неизабране судије. Једна од њих је чак и председница овог струковног удружења, бивша судија бившег Окружног суда у Београду Драгана Бољевић. Она је јуче после састанка изразила уверење да у „новоустановљеном систему постоје инструменти који ће детектовати погрешно изабране судије”. Зато је, каже, „мања штета да се оставе све изабране судије, макар су и ту можда направљене грешке”.

Дакле, било је идеја да се цео процес избора судија „обори” и понови, али чини се да су после многих разговора са Бриселом, као и пред долазак европских стручњака оданде у Србију, све „стране у спору” пристале на разговор и тражење компромисних решења.

Губитак посла и судијске функције многи су доживели као личну трагедију, што је разумљиво.

Међутим, мора се знати да стотине хиљада личних трагедија и животних мука грађана Србије чека своја решења пред судом. Не би било разумно да им се приреди „поновни општи избор судија”.

Сви ти грађани, када долазе у суд по правду, пролазе кроз детектор за метал. Сви су сумњиви када је безбедност суда и судија у питању. Сада су и судије сумњиве, када је правда у питању. И не само правда, него и њена брзина. Спору али достижну правду нико више овде не признаје. Зато није лоша идеја Драгане Бољевић о „детектору за погрешне судије”.

Бивших, неизабраних судија има нешто више од осам стотина. Грађана Србије има осам милиона. Нису они сви још имали посла са судом, али имаће. Парнице се овде наслеђују чешће него имовина.

Није лако бити неизабрани судија, али најтеже је бити грађанин Србије који тражи правду у суду. Можда он у правду и не верује, али зна да му од судске одлуке зависи његова мука, а сваком је своја најтежа.