Добро јутро, људи

"Баш свашта. Сабрани списи." Нема тачнијег наслова, бар према осећају многих читалаца, који би боље представио једног од наших највећих писаца и песника друге половине прошлог века, Душана Радовића. То и јесте назив прве књиге у којој је, после Радовићеве смрти, објављено готово све што је написао! Књига се појавила као прва у новопокренутој едицији београдског Завода за уџбенике и наставна средства; приредио ју је, такође, истакнути савремени песник средње генерације, Мирослав Максимовић, а илустровао ју је Душан Петричић.

Сабрани списи Душка Радовића представљаће бисер у свакој библиотеци, а када их буду прелиставали, читаоци ће моћи да се поново присете свега што је овај славни песник створио, да се диве његовој бескрајној машти, да се смеју и уживају у његовој духовитости али и сатиричној жаоци, али и да са тугом констатују како бескрајно мудри савети које нам је нештедимице давао, осташе неприхваћени. А да смо само хтели и умели да слушамо… Мирослав Максимовић је то, уместо нас, учинио. 

ИНТЕРВЈУ

Откуда Ваше интересовање за Радовића?

– Вероватно су ме привукле особине његове стваралачке личности. По делу, био је модерниста, један од најмодернијих духова свог доба, а по схватањима класичар, неко би рекао конзервативац: изнад свега је ценио једноставност и разумљивост. Био је модеран песник, а песницима је замерао замућеност и неразумљивост модернизма. Био је професионални писац, искључиво је писао за плату или по наруџби, али се није задовољавао рутином већ је стално измишљао нове ствари и тражио нова решења. Није повлађивао ниском укусу, а био је изузетно популаран у тзв. широким масама. Питања која су произлазила из тих, и других, међусобно супротстављених особина навела су ме, прво, да напишем неколико текстова, а затим, када сам пре 10–15 година ушао у собу у којој је Душкова удовица Гроздана чувала његове рукописе, откриће тог неистраженог блага довело ме је до закључка да је потребно објавити Радовићева сабрана дела. Захваљујући издавачким приликама, тј. неприликама, ту идеју сам реализовао (не баш онако како сам некад хтео, али ипак у довољној мери) тек сада, када су ме људи из Завода за уџбенике позвали да приредим Радовићево дело за њихову нову библиотеку "Један том".

По чему се ова књига разликује од досадашњих издања Радовићевих списа?

– По томе што је у њој први пут сабрано све што је Радовић радио. До сада су издавачи објављивали његове познате књиге, или изборе, углавном из комерцијалних разлога. А ово је нека врста Радовићеве енциклопедије. Материјал од кога је направљена састоји се од књига које је Радовић објавио за живота, затим од књига које су приређене после његове смрти, и од рукописне оставштине. Уврштени су како целовити текстови тако и фрагменти, скице, белешке. Велики део материјала никад није штампан у књигама, а има и много текстова који никад нису објављени ни на који начин. Али, због потребе да се све смести у један (истина, подебео) том, није у ову књигу ушло апсолутно све. Рецимо, од 34 епизоде ТВ серије "На слово, на слово" пет епизода дато је у целини, а из осталих је издвојено понешто. Али уврштене су све Радовићеве песме и приче. Књига је обогаћена са 15 нових Радовићевих портрета из пера Душана Петричића. Речју, у овој књизи су све врсте Радовићевог писања. За неку будућу прилику, евентуално, остале су само полемике и писма.

Улога коју је имао у нашој књижевности је непроцењива. Која је тајна Радовићевог талента?

– Ја бих рекао да његова улога у нашој књижевности није још како треба и колико треба ни оцењена. Он је, по мени, један од утемељивача модерне српске поезије у другој половини 20. века, али његов допринос није темељно испитивала ни критика ни теорија. Ваљда се рачунало да је модернистички преокрет извео на споредном терену књижевности за децу, па је и његов подухват споредан. Ако се при томе узме у обзир и чињеница да није био уклопљен у књижевнополитичке поделе и шеме, већ је деловао као усамљеник, без групне логистичке подршке, онда је јасније зашто његово дело није темељно валоризовано. Наша књижевна чаршија га је доживљавала као писца за децу и забављача. То је свима било довољно, а ни Радовићу књижевна признања нису била потребна. Није ни волео да га називају књижевником. Но, надам се да ће се ове јесени реализовати идеја да се организује научни скуп о делу Душана Радовића и да ће то бити први успешан покушај озбиљне шире оцене дела (и расветљавања тајне његовог талента) овог необичног и необично значајног српског књижевника.

Који су све медији за које је писао? У којим се све жанровима огледао?

– Радовић је изузетак међу српским писцима и по томе што је био прави човек медија. Не само што је, рецимо, радио у телевизији, и не само што је писао за телевизију, него се и као аутор изражавао телевизијом. Неки од најбољих и најавангарднијих подухвата које је до данас извела београдска телевизија припадају њему. Његов уреднички и списатељски рад и на радију и на телевизији био је креативно решавање програмских проблема. Та потреба да буде креативан у свему што ради, довела га је до тога да је морао да измишља и жанрове (пример: "Београде, добро јутро"). Радио је баш свашта, од песама и прича, преко радио и телевизијских текстова, до реклама и текстова за различите приредбе и акције. Једном је сам рекао да је као "примењени писац" користио "педесетак мустри", а ја додајем да је доста тих мустри сам и измислио. У овој књизи први пут су сакупљене све те "мустре", неке у целини, неке са одабраним примерима.

У Радовићевом делу савете за бољитак могу наћи сви који хоће: од родитеља, преко педагога, до градоначелника Београда и министра просвете. Па опет, ти савети нису прихватани. Јесмо ли глуви за добронамерну реч?

– Да је наш систем разумео педагошке идеје Душка Радовића и да је од њега "поручио" буквар или оно што је он називао "прве књиге", данас бисмо имали модеран и темељит буквар који никакве реформе не би укидале, већ само, евентуално, допуњавале. Или његови текстови о Београду и за Београд: да су те поруке улазиле у систем одлучивања, штошта би у нашем граду давно било друкчије и вероватно боље. Но, таква је судбина оних који искачу: средина их игнорише, и кад их слави.

Душко Радовић нас је будио речима "Београде, добро јутро". Ваша књига представља много шири и разноврснији Радовићев опус. Како бисте укратко дефинисали оно што је културна заоставштина овог великог писца?

– У ужем, књижевном простору Радовићево дело на занимљив начин поставља питање смисла и улоге књижевности. А у ширем простору његово дело је драгоцен део српске културе, чије богатство често превиђамо, занети разним штаповима и шаргарепама материјалног, тзв. реалног живота.

--------------------------------------------------------------------------

Зборник Мирослава Максимовића

У Римској дворани Библиотеке града Београда сутра у 12 сати биће представљен Зборник Мирослава Максимовића (Народна библиотека "Стефан Првовенчани", Краљево, 2006), прошлогодишњег добитника Жичке хрисовуље. Учествују: Драган Хамовић, уредник Зборника, Мирослав Максимовић и Драгана Типсаревић, управник Библиотеке, а биће најављен 15. жички духовни сабор "Преображење 2006".