Дадо је и раније излагао у Београду

Београд није ништа видео од његовог (Миодрага Даде Ђурића) раскошног дела. Заправо, видео је само оно што су му нудили извесни заинтересовани колекционари, који су правили мање изложбе без уметникове сагласности. Борка Божовић, „Ја сам терориста у уметности”, Политика, 8. мај 2010.

У јануару 1995. године Галерија Verica D & S Art отворила је свој изложбени простор колективном изложбом „Љуба, Дада, Влада”, наглашавајући избором аутора концепт који ће се у наредним годинама заснивати искључиво на излагању ремек-дела медијале и фигуративне фантастике.

Остајући доследна иницијалним опредељењима, Галерија Verica D & S Art приредила је самосталну изложбу Дада Ђурића током које је изложено осамнаест ремек-дела (искључиво уља на платну) насталих између 1960. године и 1995. године. Између осталих, изложени су и радови који представљају прекретницу у стваралаштву Дада Ђурића и то „Адамс Хотел”, „Човек из Ерувала”, „Болница”, „Бејби Буфон”, итд.

Изложба је била праћена каталогом и текстом Бранке Кукић под насловом „Дадова сабласт постојања” чији су фрагменти тада објављивани у листу Политика.

Дадо Ђурић је о изложби био благовремено обавештен, а своју сагласност је конклудентно исказао на најексплицитнији могући начин. Наиме, Дадо је уступио три слике за поставку ове изложбе од којих је најзначајније уље на платну из 1995. године – „Без назива”. Промоције често стављају испред саме материјалне истине, што је, са пословног аспекта, покушај вредан пажње али неопходно захтева брзи деманти. Наиме, цењена галерија „Париски круг” је, такође, „први пут излагала Даду”, јер свака изложба овог аутора се назива „првом” и „јединственом” или макар „најзначајнијом”.

Све претходно речено довољно говори о енормној и несагледивој снази имена Миодрага Дада Ђурића али и о настојању излагача да искористе макар обрисе те величине, што, само по себи, представља један легитиман и оправдан меркантилистички модус пословања.
Важно је подсетити јавност да су дела Дада Ђурића била изложена и 1996. године у Салону Музеја савремене уметности у Београду. Током изложбе било је приказано осамнаест радова уља на платну насталих у периоду од 1985. до 1995. године. За ту прилику Галерија Verica D & S Art је посудила Музеју све постављене слике (репродукције се налазе у каталогу са изложбе).

Заузврат, Музеј се обавезао да откупи једну слику за сталну поставку што се никада није остварило будући да Галерија Verica D & S Art није била подржана од стране музеја, министарстава и државне структуре већ се ослањала искључиво на визионарске способности власника и неколико пријатеља колекционара који су непогрешиво препознали тежину идеје и концепта Галерије Verica D & S Art.

Ауторка је власник Галерије Verica D & S Art