Дражи неупаковане аутентичности

ЛОНДОН – Лондонски "Гардијен" објавио је јуче репортажу о Србији, уз оцену да најбољу туристичку понуду представљају топлина и отвореност људи, што је, упркос свим недавним недаћама, остало апсолутно нетакнуто и да Србија путнику нуди неупаковану аутентичност.

Можда ће вам бити тешко да поверујете ако вам кажем да је реч о неисквареној земља, у чију новију историју спадају низ крвавих грађанских ратова, санкције УН, економски колапс и НАТО бомбардовање, оценио је репортер листа који је са групом Британаца боравио у Србији.

Тајни клубови

Наводећи да владине зграде у Улици Кнеза Милоша, бомбардоване 1999. године, "још леже као шпил неуредно промешаних карата за играње", новинар пише да је Београд сачувао префињени ноћни живот "од пустошења усамљених мушких туриста са Запада, жељних банчења и доброг ноћног провода, до стварно повољне цене пића у ноћним локалима – пиво кошта око 60 пенија, а коктел две фунте". "Гардијен" пише и о "тајним клубовима" у престоници, никлим као уточишта дисидената у време режима Слободана Милошевића, који су задржали нешто од ауре илегалности.

Елегантно уређени локали као што су "Савезно удружење светских путника" и "Бен Акиба" и даље су прикривени као анонимни станови у стамбеним блоковима у центру града, а клуб "Мр. Стефан Браун", чија се диско-светла пробијају кроз прозоре на деветом спрату, одудара од неупадљивог блока пословних зграда где је смештен, навео је новинар.

Он сматра да су у ноћном животу Београда "присутни сировост и дрскост, која ће подићи расположење и најисцпљенијем љубитељу ноћног провода и ексклузивних места". "Ту је био и ноћни клуб на помало расклиматаном броду на Сави, у коме су свирали Цигани, док су из звучника допирали звуци који су подсећали на фолком надахнути реп."

Аутор каже да је прошло четири сата ујутро када су се отетурали до хотела, са задовољством установивши да је ноћни живот у Београду задржао врло карактеристичан, сопствени стил.

Сељачка гозба

Новинар "Гардијена" пише да су, ауто-стопом и бициклом, неколико дана путовали кроз нетакнуте сеоске пределе источне Србије, уживајући у тишини поља прошараних стоговима сена и у добродошлици људи, помало збуњених појавом Британаца у својој средини.

Репортер пише о импресивном доживљају сурове лепоте Сићевачке клисуре и воденици близу Сокобање, где им је воденичар Голуб приреди сељачку гозбу – изврстан домаћи хлеб и сир, заливен бозом, "чудним пићем које се прави од кукурузног брашна".

Аутор указује и на знаке неразвијености, јер свуда где су ишли, величанствени пејзаж су били прошарани напуштеним фабрикама и напола изграђеним кућама.

У многим селима је пола кућа имало само кров и зидове, а на незастакљеним прозорима био је прострт веш. Најчудније од свега је то што ове куће нису скромна сеоска пребивалишта: пројектоване су као палате за уживање, с торњевима и балустрадама, у чијем хладу по травњацима шетају паунови и вијетнамске свиње, навео је репортер.

Он је оценио да многе од атракција које су посетили нису изгледале сасвим спремно за реку туриста. "Сама Сокобања, на пример, мада благословена лековитим водама и са обновљеним турским амамом, није учинила баш много уступака туристима жељним опуштања. Изгледа да се више оријентисала на оне који су истински болесни".

Аутор је оценио да меланхолични шарм Србије можда нигде није илустрован боље него у манастиру Манасија, у близини Деспотовца, "месту које нерасположеног путника охрабрује на стрпљење, сведочећи о српском таленту да се гради у сенци тешких времена".

Истичући да су овај манастир "у 15. веку изградили византијски неимари, ишчекујући турски напад након битке на Косову Пољу", новинар "Гардијена" констатује да је велики део уметничких дела у цркви занемарен и претрпео је оштећења у годинама које су уследиле.

Према његовим речима, Срби имају дугу историју немирних времена и разочарања, "са списком освајача дугим као рука, од Римљана до Немаца".