Опасне замке заборава

Oд нашег специјалног извештача
КАН- Сама завршница такмичарског програма63. Канског фестивала протекла је уз повишену температуру коју су изазвала још два политички ангажована филма, са потписима Рашида Бушареба и Никите Михалкова.

 Очекивало се да ће пред пројекцију филма „Изван закона” француског редитеља алжирског порекла Рашида Бушареба бити невоља, јер се већ пред почетак фестивала о њему у Француској жустро расправљало а да учесници расправе нису ни видели филм, припадници француске деснице најављивали масовне протесте „због овог антифранцуског пропагандног филма”, а редитељ упутио писмо јавности у којем је изразио наду да ће његово учешће у Кану протећи у „духу узајамног поштовања и у мирној атмосфери”.

Да атмосфера буде заиста мирна потрудили су се кордони француских специјалаца који су „окупирали” приступе фестивалској палати, а сваки је гледалац био детаљно претресан (потписници ових редова полиција је отварала чак и кармин) на више пунктова пре уласка у Театар Лимијер. Протеста малог броја учесника је било, али на пристојној удаљености и не уз велику буку.

(/slika2)Шта је то што у Бушаребовом филму узбуђује десничаре? Пре свега то што Бушареб приказује непријатне слике из француске колонијалне прошлости (од 1830. до 1962.), заташкавану историју француске политике према Алжирцима, масакар у Сетифу (1945.) када су француска полиција и локални Французи побили око две хиљаде демонстраната који су захтевали алжирску независност, експлоатацију алжирских усељеника у „Реноовим” фабрикама у Француској, немилосрдне обрачуне чланова, од стране француске тајне полиције формиране, „Црвене руке” са припадницима алжирског ФЛН-а (ослободилачки фронт) и сву буталност деловања француске полиције. Бушареб се држи историјских чињеница, не штеди ни своје земљаке, критикује и начин деловања и унутрашњу сурову хијерархију припадника алжирског ослободилачког фронта у Француској. Све то кроз причу о три брата и њиховој мајци, изгнаницима из Алжира, њиховим различитим судбинама а заједничкој жељи – да Алжир виде као назависну државу на чије се тло могу вратити. Бушаребов филм је често предиректно илустративан што је често својствено политичким епопејама, али је и занимљив за гледање.

Епски је, али баш у дословном смислу ове речи и нови филм Никите Михалкова, наставак његовог Оскаром награђеног ремек-дела „Варљиво сунце”, у којем сада под насловом „Егзодус:Варљиво сунце 2”, поново на сцену изводи генерала Котова и његову ћерку Нађу. Опет визуелно раскошан, маестрално режиран и поетичан филм који удара и у срце и у стомак. Важан филм – и у контексту западњачког покушаја ревизије историје Другог светског рата и значаја учешћа и жртава Совјетског Савеза и Русије у њему, и у контексту „унутрашњих руских питања”, односа нових генерација руске омладине према сопственој историји и суштинским моралним вредностима. Ово је и својеврсно поновно рашчишћавање са Стаљином, стаљинизмом и заблудама, кроз снажне драматичне сцене Стаљиновог жртвовања прво својих политичких противника – „становника” сибирских гулага, а потом и совјетске младости – деветнаестогодишњих припадника елитне кремаљске гарде, још у првим месецима рата на совјетском тлу.

Ово је опет и дирљива прича о односу између оца и ћерке и њихове бескрајне љубави. Једина озбиљна мана „Варљивог сунца 2” јесте што делује недовршено, јер се његов дефинитиван крај очекује у следећем наставку „Варљивом сунцу 3” који ће највероватније бити приказан на предстојећем Венецијанском фестивалу. У филму осим Михалкова у улози Котова, Олега Мењшикова (КГБ мајор Арсентијев) и плејаде сјајних руских глумаца, улогу ћерке Нађе –коју памтимо као ону преслатку девојчицу из првог дела, а сада видимо као пионирку из Стаљинових пионирских логора– незаборавно поново тумачи Никитина ћерка Надежда Нађа Михалкова. Свој видљиви допринос филму дао је и наш монтажер Светолик Мића Зајц, који тренутно монтира нови наставак.  

Нови филм Никите Михалкова неки су већ назвали „пропутиновским филмом”, у Русији где је већ приказан изазива полемике, али оно што је најважније филм никога не може да остави равнодушним. У Кану је приказан као предпоследњи филм у такмичарском програму, а у Театру Лимијер је доживео овације публике која је дуго стајала на ногама...

Пред сам крај такмичења виђен је и нови фантазмогоричан филм тајландског редитеља и визуелног уметника Апичатпонга Верасетакула (такође један од канских лауреата за филмове „Тропска болест” и „Блажено твој”). „Ујак Бунми који призива своје прошле животе” је филм за поштовање, визуелно интригрантан и сав саткан од чудесне игре реалног и суреалног, кроз причу о човеку који кроз своје прошле животе трага за узроцима своје болести...

За сам крај остављен је филм „Нежни син” мађарског редитеља Корнела Мундруцоа („Делта”), који је остао негде заглављен у ауторовом поигравању са жанром хорор филма.

Већ су познате и прве официјелне и неофицијелне награде. Победник програма „Известан поглед”, према одлуци жирија којим је председавала француска редитељка Клер Дениз, јесте јужнокорејски филм „Хахаха” Хонга Сансуа. Чланови жирија китике Фипресци, на опште изненађење, своју награду дали су француском филму „Турнеја” Матју Амалрика, док је Екуменски жири за најбољи филм прогласио „О боговима и људима” Гзавијеа Бувоа и наградио још и филмове „Поезија” Ли Чанг Донга и „Још једна година” Мајка Лија.

Подсећања ради, мале али важне награде припале су и српским редитељима. Дане Комљен освојио је трећу награду у такмичарском програму студентских филмова Синефондасион (председник жирија био је Атом Егојан), док је Срдану Голубовићу припала награда за најбољи пројекат („Кругови”) у канском Атељеу.

Овогодишњи 63. Кански фестивал после церемоније доделе награда биће свечано затворен пројекцијом филма „Дрво” Џули Бертучели, у којем играју Шарлота Геинзбург и Моргана Дејвис.