Шта је у ствари проблем са Грчком

Грч­ки ду­го­ви и де­фи­ци­ти су те­ма о ко­јој се то­ли­ко рас­пра­вља да се чи­ни ка­ко је све ја­сно и све об­ја­шње­но. Па ипак, не­ке ства­ри из­ми­чу па­жњи. Раз­ми­сли­мо још јед­ном о све­му.

Да ли је Грч­ка жи­ве­ла пре­ко сво­јих мо­гућ­но­сти? Је­сте, а уз то је и при­кри­ва­ла ве­ли­чи­ну свог бу­џет­ског де­фи­ци­та. Ни­је су­ви­шно ре­ћи да је на вла­сти би­ла де­сно ори­јен­ти­са­на вла­да ко­ју на­вод­но кра­си ве­ли­ко по­ве­ре­ње у тр­жи­ште и у тр­жи­шна пра­ви­ла игре. И по­ред то­га, пла­те су у јав­ним слу­жба­ма ра­сле без по­кри­ћа (30 од­сто за пар го­ди­на), пен­зи­је та­ко­ђе. У пен­зи­ју се ишло нај­ра­ни­је у Евро­пи, тро­шко­ви др­жа­ве су би­ли ви­со­ки, а по­ре­ска ди­сци­пли­на та­ква да је, ка­жу, тек ма­ли број об­ве­зни­ка из­ми­ри­вао сво­је оба­ве­зе на ре­гу­ла­ран на­чин. До­не­дав­но су би­ли у из­гле­ду и из­бо­ри па су – то у нас бар ни­је ни­шта но­во – на­ста­ли још ве­ћи из­да­ци ка­ко би се би­ра­чи при­до­би­ли.

За­што се он­да Гр­ци љу­те, де­мон­стри­ра­ју и не­го­ду­ју ако су жи­ве­ли бо­ље не­го што су ствар­но мо­гли? И ка­ко је све то би­ло мо­гу­ће ако тр­жи­ште са­вр­ше­но ра­ди и ка­жња­ва ова­кве по­ступ­ке? За­и­ста, уз дуг се мо­же жи­ве­ти „пре­ко гу­бе­ра” али у то­ме би тре­ба­ло да нас спре­чи тр­жи­ште: фи­нан­сиј­ски екс­пер­ти ће об­ја­сни­ти за­што је све то крат­ког ве­ка – фи­нан­сиј­ске уста­но­ве на сло­бод­ном тр­жи­шту ра­ци­о­нал­но ра­де, про­це­њу­ју ри­зи­ке и од­би­ја­ју не­са­ве­сне му­ште­ри­је. Из то­га сле­ди да си­стем ефи­ка­сно спре­ча­ва по­на­ша­ња ове вр­сте. Ка­ко је он­да све то тра­ја­ло то­ли­ке го­ди­не?

За­ми­сли­те да је ва­жан кон­сул­тант са ин­ве­сти­ци­о­ним ам­би­ци­ја­ма по­зван (још бо­ље ње­гов парт­нер да не би би­ло кон­флик­та ин­те­ре­са) да оце­ни кре­ди­би­ли­тет зе­мље, ре­ци­мо Грч­ке. Ако по­твр­ди да је зе­мља у ре­ду, да њен де­фи­цит и ни­је та­ко ви­сок и да мо­же да се и да­ље за­ду­жу­је, вла­сти­ма ће се оце­на сви­де­ти, а он ће, зна­ју­ћи да ни­је та­ко, за­и­гра­ти на ве­ро­ват­но­ћу да зе­мља не­ће мо­ћи да пла­ћа ду­го­ве. Ри­зи­ке ће, пу­тем оси­гу­ра­ња или уз хе­џинг пре­ба­ци­ти на дру­ге и – на­сме­ши­ће му се ле­па за­ра­да (а у зе­мљи по­не­ком и фа­ке­ла­ки – грч­ки из­раз за пла­ви ко­ве­рат). Ве­ли­ке аген­ци­је за оце­ну ри­зи­ка осла­ња­ће се на суд ових екс­пе­ра­та, што ће чи­ни­ти и ка­да они „от­кри­ју” да ства­ри не иду до­бро. Што бу­ду пра­ви­ли ве­ћу па­ни­ку оце­на зе­мље ће би­ти све ни­жа, а њи­хо­ви до­би­ци све ви­ши. Ако зе­мља чак бан­кро­ти­ра – и то је у ре­ду, јер има дру­гих зе­ма­ља са ко­ји­ма се мо­же од­и­гра­ти слич­на игра (Шпа­ни­ја? Пор­ту­га­ли­ја? Ита­ли­ја?).

На­рав­но, Грч­ка је кри­ва, ко­руп­ци­ја је ду­ва­ла у је­дра све­му ово­ме, али је кључ­ни про­блем што по­сто­је­ћи си­стем омо­гу­ћа­ва та­кве ства­ри. Фор­мал­но, ова­ква прак­са је за­бра­ње­на али је си­стем под­сти­че: над њим не­ма кон­тро­ле ко­ја би мо­гла да пред­у­пре­ди та­кве по­ја­ве. Не­ки чак твр­де да то не би би­ло ни по­жељ­но јер би се ума­њи­ла сло­бо­да тр­жи­шта и пред­у­зет­ни­штва, прем­да је не­дав­на фи­нан­сиј­ска кри­за на­ста­ла из вр­ло слич­них раз­ло­га. За­то је и Грч­ка са­мо по­сле­ди­ца исте ло­ги­ке ко­ја нас уве­ра­ва да мо­же­мо, ако ки­ло­грам хле­ба до­вољ­но пу­та пре­про­да­мо, еми­ту­је­мо фју­чер­се, из­вр­ши­мо сво­по­ве или пре­про­да­мо ду­го­ве, уве­ћа­ти наш про­из­вод – иако и да­ље по­сто­ји са­мо ки­ло­грам хле­ба. Ни­је реч да­кле тек о нео­д­го­вор­ним вла­сти­ма већ је про­блем и у си­сте­му ко­ји функ­ци­о­ни­ше по­гре­шно. И шта би­ва на кра­ју? По­ре­ски об­ве­зни­ци из це­ле Евро­пе ис­пра­вља­ју ште­ту и љу­те се на Гр­ке. Гр­ци пак, на њих бе­сне што им по­ста­вља­ју те­шке усло­ве. А у пра­ву су и јед­ни и дру­ги за­то што оне ко­ји су ште­ту на­пра­ви­ли ни­ко не ди­ра: кад Гр­ци поч­ну да до­би­ја­ју ма­ње пла­те и пен­зи­је, а ста­нов­ни­ци ЕУ пла­ћа­ју ве­ће по­ре­зе, у ства­ри ће на­док­на­ђи­ва­ти про­фи­те ко­је су иза­зи­ва­чи кри­зе већ по­ку­пи­ли.

Да ли је и Ср­би­ја у опа­сно­сти? Је­сте, ако на вре­ме не ре­гу­ли­ше ме­ха­ни­зме ко­ји су про­из­ве­ли то­ли­ке не­при­ли­ке у Грч­кој. Је­сте, ако се по­ве­де за пред­ло­зи­ма да де­ви­зне ре­зер­ве тре­ба „ак­ти­ви­ра­ти”, мо­не­тар­ну по­ли­ти­ку ре­лак­си­ра­ти, кре­ди­те по­ве­ћа­ва­ти, а оба­ве­зе при­ват­них пред­у­зе­ћа пре­ба­ци­ти на др­жа­ву. За­сад је до­бро што по­сто­ји са­рад­ња са (ина­че че­сто оправ­да­но кри­ти­ко­ва­ним) ММФ-ом ко­ји у но­ви­је вре­ме на­сто­ји да без пре­ве­ли­ких ре­стрик­ци­ја обез­бе­ди здра­ви­је фи­нан­си­је зе­мље и ко­ји је по­ка­зао да бр­же ре­а­гу­је на про­бле­ме не­го што је то би­ла у ста­њу Евро­па у слу­ча­ју на­шег бал­кан­ског ком­ши­је.

*Про­фе­сор Еко­ном­ског фа­кул­те­та у Бе­о­гра­ду