Питање

Једанаест година после "Олује" и три дана пошто су у Србији приказани видео снимци злочина почињених над Србима који су бежали из Хрватске августа 1995. године, Жарко Кораћ, председник Социјалдемократске уније и професор психологије, поставио је, чини се, кључно питање. Одговор на то питање можда означи и границу даљих условљавања Србији. Кораћ је у ауторском тексту под насловом "Једанаест година ’Олује’" објављеном у "Независним новинама", написао: "Дакле, да ли су све жртве из колоне прогнаника невине жртве? Имају ли неки од њих и властиту одговорност за оно што се десило? Да ли је успостављање ’српских држава’ на тлу Хрватске било праћено етничким чишћењем тамошњих Хрвата? Да ли је њихова имовина опљачкана и да ли је било злочина и према њима? Истинит одговор на ова питања једини води стварном схватању ’Олује’ и њених последица."

Кораћ подсећа да су српске власти и ове године осудиле убијање и прогон Срба из Хрватске, али: "Ни Тадић, ни Коштуница, али ни други представници Србије, нису ни реч рекли о политици која је створила ту колону прогнаника. Што се тиче Коштунице, то је и очекивано. Он је у парламентарној коалицији са странком која је била творац те политике. Поред тога, у данашњој Србији главни идеолози и пропагандисти те политике су веома активни у подршци Коштуничиној влади. Али је утолико поразнија ћутња оних који желе да буду носиоци ’демократског блока’ у Србији."

Кораћ одаје признање председнику Хрватске Стјепану Месићу на храбрости, јер је једини за годишњицу "Олује" "поменуо потребу да се казне кривци за злочине почињене том приликом над Србима", али ипак не пита зашто кривци ни 11 година после нису пронађени. Можемо се, скоро са сигурношћу сложити да је у избегличким колонама било и оних који су убијали Хрвате и Муслимане и палили њихове куће, и да је међу онима који су убијали Србе било и оних којима је неки Србин некога убио. Тога је било. Сличан аргумент често се "повлачи" и на српској страни посебно када се говори о Сребреници. Потпуно погрешан приступ, вероватно би се сложио и професор Кораћ. Али сигурно прави начин да се онима у Србији који заговарају пропорционалност у признавању злочина покаже да то никако није прави пут. Међутим, кривцу треба доказивати на суду баш зато да не би страдали невини, каквих је, поред оних кривих, било у избегличким колонама. 

И Милошевићева политика, тачно, јесте претходила свему томе. У правдању кривице коју у сукобима на тлу бивше Југославије сноси српска страна, добро примећује Кораћ, то су понекад спремни да занемаре чак и неки који су се борили против Милошевићевог режима. Баш као што актуелне српске власти не журе да прихвате Милошевићеву кривицу, јер милошевићевске Србије више нема (осим за унутрашњу и дневнополитичку употребу у Србији), тако ни  Месић не жури да прихвати Туђманову кривицу, иако је спреман да је призна. Кораћева критика на рачун српских власти, у том контексту, можда је преоштра, јер је баш Тадић одласком у Сребреницу показао храброст коју Кораћ хвали. Жалост за убијенима, ваљда, не треба оправдавати. Питање, оно које истражује кривицу српских жртава, међутим, јесте она суштина коју професор Кораћ дотиче. То није питање оправданости злочина, како ће сигурно помислити крајње недобронамерни, јер је тешко замислити да би се тако нешто усудио да пита било ко нормалан, све и да се научно докаже да су Срби најгори народ на свету. Има њих и оваквих и онаквих, и злочинаца и жртава, баш као и код Хрвата и Муслимана. Али, Србија једина још није успела да се ослободи баласта кривице, због чега јој се прети и одузимањем Косова и Метохије. Србија, чини се, треба да призна да су њене жртве криве за оно што им се догодило и тако да одговор на питање ко је први почео. То би представљало идеално оправдање за све остале.