Офшор бизнис не може да утаји порез

Да ли ће председник Србије проћи као председник Америке. И председник САД Барак Обама позвао је на почетку економске кризе америчке компаније да да се врате у земљу са егзотичних дестинација али га ниједна није послушала јер је поставио „погрешно” питање. Ни за „Кока колу”, „Најк”, „Пепси колу”, „Крафт”, многе националне и приватне телекоме и многе банке пословање у офшор зонама није превара, него један од модела пореске оптимизације.

Без обзира да ли је мотивисан економским „патриотизмом” или жељом да се пошаље порука неком бизнисмену, позив председника Србије тешко да ће наићи на позитиван одјек, из истих разлога због којих амерички пословни људи нису послушали свог председника.

Из поруке коју је послао шеф српске државе могао би се стећи утисак да су офшор дестинације (Кипар, Луксембург, Холандија, Кајманска острва, Лихтенштајн, Швајцарска) идеална места за утају пореза и пљачкање Србије. А заправо се ради о пословним местима чији стимулативни порези омогућавају такозвану пореску оптимизацију. То је приближно слично ономе што раде познати тенисери или возачи Формуле 1 који живе у Монаку не да би утајили, него да би платили мањи порез.

Један од разлога зашто многе светске (па и српске компаније) имају офшор фирме је тај што их тако саветују порески саветници. Није, на пример, тајна да је КПМГ, једна од најпознатијих ревизорских и консултантских кућа, саветовала неке од највећих српских компанија да у оквиру пореске оптимизације отварају офшор фирме. Домаћи привредници као други разлог отварања офшор компанија наводе лакше добијање повољнијих кредита јер је мањи политички ризик Кипра, Холандије, Луксембурга, Швајцарске у односу на Србију. А као трећи аргумент наводи се правна сигурност. Политичка нестабилност и правна сигурност нису нимало наивни аргументи, јер све анализе економских експерата и глобалних организација указују да су међу кључним разлозима (уз нереалан курс, трошкове радне снаге, неефикасну државну управу и стање инфраструктуре) који одбијају инвеститоре да улажу новац у Србију. Отуда наша земља и бележи тако скромне директне стране (гринфилд) инвестиције. Није за занемаривање ни податак да је прошле, кризне, године сектор некретнина у чешкој привукао милијарду евра страних инвестиција.

Једно од ранијих истраживања Центра за либерално-демократске студије показује да су земље које су спровеле брзе реформе (Мађарска, Пољска и Чешка) привукле 40–50 милијарди евра, док су најуспешнији касни реформатори (Словачка, Румунија и Бугарска) привукли готово три пута мање инвестиција, а Хрватска и Србија достигле су (на пример) 10 милијарди евра у 2006. години.

Дакле, ако Србија није претерано привлачна предузетницима из иностранства зашто би то била домаћим привредницима.

Неуобичајено је, сматрају у српским пословним круговима, да држава (односно њен председник) брине ко је власник компаније јер посао државе је да брине да ли се уредно плаћа порез. И при томе указују на податак по коме је Србија европски шампион – у сивој зони више од десет година послује 30 одсто економије која не плаћа никакве порезе, а на томе држава (буџет) губи стотине милијарди динара.

Већина предузетника који су били саговорници „Политике” тврде да Србија има порески закон који је потпуно у складу са европским стандардима и да ни по чему не заостаје за, рецимо, француским или немачким пореским прописима.

– Неспорно је да ни један предузетник у Србији не може да у овој земљи направи профит и онда га однесе, рецимо на Кипар или у Лихтенштајн, само зато што тамо има офшор компанију која је оснивач његове фирме у Србији. То је такозвано правило пореске домицилности а тај закон је правио један од најпознатијих домаћих пореских стручњака, професор Дејан Поповић у то време помоћник министра финансија – каже предузетник који има офшор компанију у једној од држава Европске уније.

Порески закон серијом тестова прописује где се неки предузетник порески консолидује. „Тако је свуда у Европи, утврђује се где послујеш и ту мораш да плаћаш порез без обзира где ти је седиште фирме”, каже наш саговорник и објашњава да у демократским друштвима пореска оптимизација није пореска утаја и да закон компанијама даје и штити им право на пореску оптимизацију.

Други саговорник „Политике” указује на чињеницу да многе компаније које послују у Србији заиста немају тако велики профит који би био предмет интересовања државе и то илуструје примером једне од највећих српских компанија, Нафтне индустрије Србије, која је као монополиста на тржишту нафтних деривата прошле године направила губитак од 300 милиона евра.

Предузетник који се у Србији бави производњом, а има офшор компанију у једној од држава Европске уније, тврди да се задужио код банака с десетинама милиона евра да би инвестирао у развој своје српске фирме.

– Кад би ја сад продао српску фирму неком странцу, ја те паре не могу да стрпам у џеп и побегнем да их негде трошкарим. Мене би прво банке звале и тражиле да вратим дугове, тако да цена коју бих добио од продаје није сума која се опорезује. Уосталом, кад продајем фирму, то није добит на коју се плаћа порез. Од те суме одбијају се досадашњи трошкови инвестиционих улагања и обавезе према банкама. Дакле, платио бих порез на добит ако је уопште има, а не порез на промет, продају фирме – тврди овај предузетник.

Миша Бркић

----------------------------------------------------

Србија мора да следи европско законодавство

На питање шта мисли о идеји председника Србије Бориса Тадића да би домаћи бизнисмени требало да пребаце компаније са Кипра у Србију, министар економије Млађан Динкић јуче је рекао да је „идеја веома добра и да је подржава”, али да Србија мора да следи европско законодавство о офшор компанијама.

– Тренутно се у Европи води дебата, али још нема промена законодавства, тако да Србија сигурно не би требало да буде прва која то мења, већ би требало да прати оно што раде Немачка, Француска и Италија и друге земље – казао је он новинарима.

Динкић је оценио да би било добро да се у Европи усвоји кодекс по којем би седишта и оснивачи националних предузећа требало да буду у земљама где те компаније раде, али је нагласио да је питање мултинационалних компанија много шире и озбиљније.

– Србија мора да следи европско законодавство. Уколико Европа буде мењала своје законодавство у том правцу сигурно је да ће Србија то следити – нагласио је Динкић.

Aл. М.