Угледати се на САД
Суботичанин Момир Петковић (53 године) је један од наших најуспешнијих рвача грчко-римским стилом. У богатој каријери био је и олимпијски шампион 1976. у Монтреалу. Пре 20 година се преселио с породицом у Сједињене Америчке Државе, а од 2000. је тренер америчке репрезентације. Ожењен је Магдом, има сина Сашу и ћерку Ивону, од пре неколико година је и деда. Протеклих дана био је домаћин нашим најбољим рвачима на припремама у Колорадо Спрингсу.
Колико пратите наше рвање сада?
– Имамо младу генерацију која се уздиже полако, али без помоћи свих нас биће јој тешко да дође до висине на којој смо ми били. Једино сам разочаран штоу нашем рвању нема сложног рада оних који га воде. Апелујем на бивше шампионе да ставе прст на чело и погледају шта постижу бусањем у прса. Морају да се потруде да створе нове европске, светске и олимпијске прваке.
Упоредите рвање у Србији и САД?
– У САД је сасвим другачији систем рада него код нас у Европи. Због значаја које има на психофизички развој рвање тренирају готово сви који уче и студирају. На колеџима и факултетима њиме се првенствено баве због стипендија, па мали број остане уовом спорту по завршетку школовања.
Кајете ли се што сте се уочи Олимпијских игара у Москви 1980. побунили тражећи боље услове за рваче, па су Вас избрисали са листе путника?
– Оно што је било отишло је у неповрат. Из прошлости треба сви да извучемо поуке и да коначно ценимо оно што вреди у било којој области: спорту, култури, науци, уметности, итд.
Како сте се после свега вратили рвању?
– После Игара у Москви за савезног селектора је именован Милан Ненадић, с којим сам се почетком 1981. договорио да се вратим на струњачу. Хтео сам себи да докажем да могу да будем у светском врху, што сам и успео освајањем титуле вицешампиона света.
Од ког тренера сте највише научили?
– Највише ме је научио Стеван Гијон, јер ми је пренео љубав према спорту, а највише према рвању и то ми је остало усађено до дан-данас. Наш прослављени тренер и селектор Љубомир Ивановић Геџа је на мене оставио најдубљи траг. Сваког рвача је знао у душу и увек је повлачио праве потезе у право време. На крају рвачке каријере у репрезентацији ми је био тренер МиланНенадић.
Милан Ерцеган, дугогодишњи председник Светске рвачке федерације, рекао је да нисте до краја искористили огроман таленат и да у припреме нисте уносили ни 50 одсто могућности.
– На припремама сам улагаоувек сто одсто, али истовремено велики део моје менталне енергије је ишао у другом смеру. Често сам себи и другима постављао питања, као на пример, зашто фудбалер у Војвођанској лиги има већа примања од мене као олимпијског шампиона, зашто нам клубови као Спартак тренирају у подрумима, зашто нам савез воде неспособни људи... О рвачима и другим спортистима који освајају трофеје писало се само кад су олимпијске игре. Најплоднији део моје каријере је везан за Олимпијске игре у Монтреалу. Две године, док сам се припремао за њих, уживао сам и на тренинзима, и на такмичењима. Зато сам постао олимпијски победник и да сам наставио тако да радим вероватно бих имао више "злата".
Шта сте радили после престанка рвачке каријере?
– Годину и по сам покушавао у Суботици да се бавим неким приватним послом, пробао сам да отворим и ресторан "Мекдоналдс", али је у оно време то било неостварљиво. Морао сам да кренем у нова доказивања. Требало једа будем тренер у Минеаполису, али кад сам дошао у САД договор се изјаловио. Радио сам разне послове од шест ујутру до поноћи и тако сваки дан. Много пута ми је дошло да седнем у први авион и вратим се кући. Међутим, пошто ме је рвање изградило као јаку личност дао сам себи задатак да издржим када је најтеже и да верујем да ће доћи бољи дани. После 20 година у САД могу да кажем да сам задовољан својим животом.
Шта Вас је вратило рвању?
– Одлучио сам да му се поново посветим када је моj син Саша решио да се бави њиме. До тада је тренирао у школи амерички фудбал. Покушаће да избори место у америчком олимпијском тиму за Пекинг 2008. Сада је међу петорицом најбољих у САД, а да ли ће у томе успети највише зависиод њега. Рве сасвим солидно, али има велике осцилације што је и разумљиво, јер се за рвање определио тек кад је имао 20 година.
Где сада живите и чиме се бавите?
– Дуго сам живео у Њу Џерсију, а последњих 10 година сам тренирао клуб у Њујорку. Пре шест година сам добио прилику да будем тренер америчке репрезентације, па сам се због природе посла преселио у Колорадо Спрингс, јер је тамо олимпијски центар за све спортове.
----------------------------------------------------------
Олимпијски победник и светски вицешампион
На струњачу је Момир Петковић последњи пут изашао 9. марта 1986. када је Спартак гостовао у Сенти. У категорији до 90 кг тушем је у четвртом минуту победио Јожефа Бевиза. Репрезентативац је био више од 600 пута. Био је олимпијски победник 1976. у Монтреалу и први на медитеранским играма у Алжиру 1977. и Сплиту 1979. Са светских првенстава има три сребра (Сиудад Мексико 1978, Сан Дијего 1979. и Осло 1981) и једну бронзу (Гетеборг 1977).Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


