Млађа златоусти

Мисија ММФ на јучерашњој завршној конференцији за медије коначно је ставила тачку, можда са запетом, иза вишемесечне упорне приче актуелног потпредседника владе и министра економије и регионалног развоја, Млађана Динкића, о повећању плата и пензија. Нема повећања. Не, бар до краја ове године. Шта ће бити догодине – видећемо. Мада, не треба сметнути с ума, чињеницу да је Србија у аранжману са ММФ готово до краја 2011. Питаће се, дакле, тај светски финансијски жандарм, кога смо тако здушно призивали, за још којешта – па и о реалности будућих повишица.

А све је почело, да се не иде у дубљу историју свакојаких обећања министра Динкића, неколико дана по завршетку прошлог сусрета са Мисијом ММФ. Још се мастило на споразуму није осушило, а он као у најбоља времена предизборне кампање почиње причу о неопходности одмрзавања плата и пензија. Све увијено у лепу, али крхку економску обланду: доста са рестрикцијама – хајде да окренемо политику. Идеја министра је била да се подстиче потрошња не би ли пробудили успавану индустрију и тиме подстакли укупан економски развој. Теоријски исправно. Све пије воду, али такав концепт важи за земље попут Америке, Немачке или неке друге моћне државе, које имају индустрију. Шта и кога ми да будимо?

Фијат, тиме што ће довозити расклопљене аутомобиле из Италије и у Крагујевцу их склапати, а ми то плаћати из буџета субвенционисаним кредитима, као тобож домаћи производ?

Са сваким подстицањем такве потрошње расте увоз, о чему сведочи огроман спољнотрговински дефицит, јер ова земља, а то би ресорни министар морао знати, нема ваљану понуду робе. Не само широке потрошње. Уништили смо и оно мало индустрије, а нову нисмо ни почели да подижемо. Неће нас или, можда, не воле страни инвеститори.

Непријатне чињенице, али утолико горе по њих. Нама су, опет, бесомучно понавља, готово захтева Динкић – потребне веће плате и пензије. Не помажу ни упозорења оно мало економиста с кредибилитетом да за тако нешто ова земља нема пара. Већ смо у дебелом минусу. Да сваки проценат дефицита у буџету значи седам милијарди динара дуга… Не. Ми морамо.

Сада се, видело, да баш и не мора. Млађа, како рече једном приликом професор Милојко Арсић, није успео да „убеди” ММФ у потребу одмрзавања плата и пензија. Од обећаног највише може да се искамчи мала социјална помоћ.

Суштина дакле, није у подизању опште економске, инвестиционе климе, запошљавању… већ у пукој прерасподели сиротињског колача, јер се само тиме освајају гласови. По регионима? Зашто не. По фабрикама? И то.

ММФ је овог пута подвукао црту изнад које се не може, јер ми то нисмо у стању, али никог не треба да изненади ако већ сутра Динкић или било који други министар покрене нову кампању – како на рачун државе потрошити, оно што немаш и опстати на политичкој сцени.