ВОЈА ХАШКИ, УЈЕДИНИТЕЉ ДЕМОКРАТА

Кажу да живот не може да чека па се зато вреди борити да већ данас буде боље, да од нас зависи да ли ће стручност бити испред политике. Пошто народ најбоље зна, Србија има снаге да подигне главу горе.
Тренутак је да се погледа пролазно време предизборне кампање. Нема одмора док траје обнова, нема мира кад се бира. Пароле, синтетизовано, звуче баш лепо.
Има ту, истина, и конкретнијих обећања. Запослили су се око незапослености, повећавају пензије, скидају порез на пелене, корупционашима заплењују имовину, деле бесплатне акције. Сете се свих могућих гласачких подгрупа: дојиља, оџачара, хендикепираних, кујунџија, ратних инвалида, љубитеља животиња и хризантема. И наравно Цеце.

Не бих се бавио бројкама. Посланичке проценте остављам независним, преплаћеним или потплаћеним агенцијама. Више ме занимају утисци.

Борисове демократе ушле су у трку рачунајући на убедљиву дистанцу са Војиним народњацима – што би им обезбедило највеће парче торте будуће владе. Нисам сигуран. Кампања им је исувише лидерска. Ако не досегну свој амбициозни циљ, слутим унутарпартијске прозивке и комешања.

Премијер и земљаци око њега немају тих брига. На њиховој страни је менталитетна склоност Срба да гласају за власт. Могуће је да Воја ту предност раби када – што му не пристаје – популистички диже октаве због оног Финца који му се месецима не јавља, али и он верује да ће маргина према ДС-у бити танка. Вељи само треба рећи да нема потребе да обећава да ће по Србији асфалтом залити и паркове.

Тачно је да Тома преко билборда тражи онај један глас преко 50 одсто, али све ми се некако чини да би радикали волели да задрже удобност опозиционих клупа. Па да као она двојица мапетоваца са галерије, ослањајући се на марксизам-лењинизам, наставе са критиком свега постојећег. Рекао бих да ће изгубити који проценат од планираних.

Чеда и Млађан први су силовито кренули у кампању како би прескочили коту 5. Ако су СРС, ДС и ДСС рачунали да ће на путу до 21. јануара машине двојице јуноша изгубити пару, биће да су се преварили. Они енергично грабе напред, а, по свему судећи, имају и новца да наметнути темпо издрже до краја.

Социјалисти се надају да геријатрија и смрт вође нису десетковали њихово бирачко тело. Ивица их позива да главе дигну горе. Мрка, неимар мостова и соц-оптимизма и још један могући кандидат за премијера, не само у кафани "Транди", већ и на телевизији, обећава најмање 10 процената.

То је отприлике то што би могло да се нађе у парламенту.

Миланка у координацији са Богољубом на безбедној дистанци дадиља странку која је ономад претила да буде бум, а данас могуће последњи пут троши тајкунски новац за кампању. Вук би спотовима да пробуди носталгију за временима када је био господар српских тргова. Пошто је ДОС-овска кочија једном прошла крај његове куће, а напуштају га неки верни равногорци, преостало му је да уз Дану верује у чудо. Исто важи за све остале.

Добили смо тројку премијерских кандидата: Воја, Божа и Тома. То што су ДСС и ДС истурили своје људе значи да се нису договорили иако и на Западу а и овде кажу да би нам била потребна јака демократска влада како би се суочили са озбиљним изазовима упакованим у свето тројство наших проблема: Хаг, Космет, Европска унија.

Премијер и његови успешно ескивирају све покушаје ДС-а да их притера уза зид не би ли се негде излетели и рекли с ким после избора хоће, а с ким неће. Чему питања, чему ћутња? Зар не примећују да је дилема радикално укинута: Тома неће ни са једнима ни са другима.

Иако најављивана као "најпрљавија" до сада, јер ће неки после ових избора завршити у прашњавим архивима наше нове историје, кампања је била учтива до те мере да сам се већ забринуо.

Кад, ето Вучића. Вечити ,,дечко који обећава" пред ТВ гледалиштем се обруши на Шутановца. Главни ДС-ов кандидат за "министра полицијске силе" уз осмех је саслушао да је био "релеј" између подземног криминалног хада и надземног демократског раја. Када му је речено да је "лопов", дефинитивно сам се вратио у времена црвено-црне коалиције.

Атмосферу правог политичког ринга успешно оживљава двојац Ђелић–Динкић. Кандидат "жутих" за премијера очито је протеклих година радио на мишицама па врховног врача експерата више не опомиње да му не дира мајку, већ му поручује да не сања да ће бити министар у његовој влади.

Екс-гувернер је одустао од "калашњикова" али "сплеткарошу" Божи прети штаповима за скијање док вози велеслалом са (ТВ) Авале. Умешао се и ДСС оптужујући Божу као "Карићевог банкара".

Реторика се појачава, увреда ће бити све више. Пошто Воја Хашки тестаментарно не да савез са ДСС-ом, радикали би могли да буду ујединитељи демократа из нехата. То би значило да ће се сутра окупити они који су данас на љутитој удаљености. Борис ће заборавити да је због Чеде кварио односе са америчким амбасадором. Воја ће прећи преко Божине кандидатуре – ако буде премијер.

Када сам 1968. бруцошки ужарен кретао на демонстрације и ноћно логоровање на београдском "црвеном универзитету", отац ми је рекао: Иди. Видећеш и чућеш много лепих парола о слободи, демократији, равноправности, бољем животу. Пароле су увек заводљиве. Покушај да утврдиш ко су и шта заиста намеравају они који су их лансирали.

Данас су сасвим друга времена. Демократија и вишепартијски систем су ту. Транзиција је укинула класну борбу. Неке је, истина, инстант обогатила, друге гурнула у статистичке заграде сиромаштва, али то је тако. У праву је Анатол Франс када каже да су богаташ и клошар равноправни: и један и други имају право да спавају под мостом на Сени. То што први, за разлику од другог, то своје право не користи – то је демократија.

Пошто више нисам бруцош, знам у ком грму лежи зец. Не морам да се мучим као 1968. да бих дешифровао поруке и слогане: желе власт, посланичка места која се после преточе у коалиције. Коалиције у министарске и друге фотеље. На тим висинама барата се озбиљним новцем.

Али, гласање у демократији је тренутак када наш глас нешто важи. Избори су прилика да се награде они за које верујемо да су добри и казне они који су се показали као лоши. Оне које сутра одаберемо одређиваће живот наш насушни. Имаће пуно право да нам, уколико будемо незадовољни, отпоруче: па ви сте нас изабрали.

Зато ме помало нервира док гледам како се бирачи срдачно пред камерама рукују са сваким ко дође да их посети. Тапшу их по рамену чак и када знају да за њих сигурно неће гласати. Не бих рекао да је то питање гостопримства и доброг владања. Пре ће бити да се ради о сервилности која вуче корене из минулих времена. Легат тоталитаризма. Страх од ауторитета.

Зашто су неспремни да им у директном контакту кажу шта их тишти? Ако треба и да им бесно – без гађања јајима, молим – сруче у лице све оно што их је једило док су те фаце гледали на ТВ или о њима читали.

Да не грешим душу, можда тога и има, али партијски цензори не допуштају да такве сцене видимо. Свака странка има своје камере. Помажу им и медији који вештије или мање вешто навијају за своје политичке или какве друге патроне.

Демократија је у пубертету. Уозбиљимо се. Искористимо своје гласачко право јер ускоро више неће бити агилних политичара који насмејано тумарају по земљи обећавајући куле и градове на националном нивоу и решења за локалне бриге.

Не, нећу да мењам земљу у којој живим. Не мењам професију. Једино очекујем да се политичари мењају. У преносном, а ако треба и буквалном смислу те речи. Њихово је да раде на промени амбијента који погодује лошој политици, поданичком менталитету људи, па и новинара. Демократија мора да се учи.