Креативна индустрија

Ових дана, захваљујући Миксер фестивалу, Дорћол подсећа на светске уметничке манифестације као што су Сајам дизајна у Милану или Бијенале у Венецији. Тачније, реч је о предузећу „Житомлин”, месту одржавања фестивала, где су се измешали груби шарм индустријског погона, иновације креативне индустрије и свежа енергија посетилаца. Захваљујући миксу гломазних индустријских машина, смелих уметничких инсталација и изложби дизајнираних предмета, уз звуке познатих бендова у ноћним часовима, погон ове фабрике потпуно је трансформисан. До те мере да личи, односно, не личи већ јесте велики и необичан „музеј савремене уметности”, слично Лондонским доковима и Тејт модерн галерији или Арсеналима у Венецији. Местима која су после специфичне рехабилитације, уз уметничку интервенцију, прерасла из фабричких, погонских и магацинских простора, често у рушевинама, у места која својом специфичном немарношћу маме уметнике...

Оваква пракса у свету постоји одавно, конкретније од седамдесетих година прошлог века. Обнова већ поменутих Лондонских докова привукла је тада огромну пажњу, а данас спада у најпознатије пројекте рехабилитације индустријских комплекса. И код нас сличних примера има, али не колико би требало да их буде.

– Читава та ствар у нашој земљи почиње још осамдесетих, када је Љубиша Ристић користио скоро пола града као позориште, после чега људи полако почињу да схватају да разни простори могу да се искористе у разне сврхе, уколико је амбијент одговарајући. У том смислу, Миксер фестивал одлично је „легао” уз простор „Житомлина”, атмосфера је онаква каква и треба да буде, савремена и немарна а опет потпуно артистична. КЦ Град је такође један од успешних примера који би моли да се следе. Као и Магацин у Краљевића Марка 4. Код нас је, чини ми се, главни проблем недостатак свести о оваквим подухватима, па људи често мисле да је то немогуће. И у томе греше – каже архитекта Иван Куцина, који се и сам пре неколико година бавио сличним активностима, реализујући 1996. са групом студената пројекат серије архитектонских радионица у Шећерани, а затим адаптирајући запуштено јавно купатило на Дорћолу за потребе Октобарског салона 2004. године.

– Тада смо по целом граду трагали за погодним простором за излагање дела савремене уметности, што Београду иначе мањка, па се обично за то користи Музеј 25. мај. У време нашег уласка у купатило ту је било складиште, зграда није коришћена тридесетак година и почела је да се урушава. Два месеца оспособљавали смо простор и успели смо у томе, па су се ту годинама после одржавале изложбе и сваки пут бисмо нешто ново додали, још мало дотерали простор – каже Куцина.(/slika2)

Према његовим речима, овакве „промене” у свету су институционализоване, читав процес има озбиљнији облик, не зависи само од појединца и његове иницијативе већ тамо постоји политика одржавања и коришћења таквих простора. На тај начин сви су задовољни. Градови тако решавају проблем недостајућег простора за креативну индустрију, поготово младих, док се, са друге стране, ревитализују и користе грађевине које би иначе пропадале услед зуба времена. Оно што је у овој причи можда и најзанимљивије јесте то да савременој уметности управо одговарају овакви неформални простори, чија презентација онда постаје несвакидашња и, самим тим, упечатљива.

– Уметничко дело има разне појаве – у атељеу, у депоу, или изложено на разне начине. Оно је увек контекстуализовано. Чак и класична музејска поставка дело ставља у неки контекст. Нека дела могу да трпе такву интервенцију и ту се ствар решава од случаја до случаја. То и јесте једна од тенденција савремене уметности – закључује наш саговорник.

Прича о пренамени што активних што запуштених индустријских простора овде не би требало да се заврши. Поготово не после сада већ бројних успешних реализација у којима су уживали и у којима уживају љубитељи уметности у Србији. Потребно је само мало добре воље и сви ће бити на добитку!

Милица Димитријевић