Kreativna industrija

Ovih dana, zahvaljujući Mikser festivalu, Dorćol podseća na svetske umetničke manifestacije kao što su Sajam dizajna u Milanu ili Bijenale u Veneciji. Tačnije, reč je o preduzeću „Žitomlin”, mestu održavanja festivala, gde su se izmešali grubi šarm industrijskog pogona, inovacije kreativne industrije i sveža energija posetilaca. Zahvaljujući miksu glomaznih industrijskih mašina, smelih umetničkih instalacija i izložbi dizajniranih predmeta, uz zvuke poznatih bendova u noćnim časovima, pogon ove fabrike potpuno je transformisan. Do te mere da liči, odnosno, ne liči već jeste veliki i neobičan „muzej savremene umetnosti”, slično Londonskim dokovima i Tejt modern galeriji ili Arsenalima u Veneciji. Mestima koja su posle specifične rehabilitacije, uz umetničku intervenciju, prerasla iz fabričkih, pogonskih i magacinskih prostora, često u ruševinama, u mesta koja svojom specifičnom nemarnošću mame umetnike...

Ovakva praksa u svetu postoji odavno, konkretnije od sedamdesetih godina prošlog veka. Obnova već pomenutih Londonskih dokova privukla je tada ogromnu pažnju, a danas spada u najpoznatije projekte rehabilitacije industrijskih kompleksa. I kod nas sličnih primera ima, ali ne koliko bi trebalo da ih bude.

– Čitava ta stvar u našoj zemlji počinje još osamdesetih, kada je Ljubiša Ristić koristio skoro pola grada kao pozorište, posle čega ljudi polako počinju da shvataju da razni prostori mogu da se iskoriste u razne svrhe, ukoliko je ambijent odgovarajući. U tom smislu, Mikser festival odlično je „legao” uz prostor „Žitomlina”, atmosfera je onakva kakva i treba da bude, savremena i nemarna a opet potpuno artistična. KC Grad je takođe jedan od uspešnih primera koji bi moli da se slede. Kao i Magacin u Kraljevića Marka 4. Kod nas je, čini mi se, glavni problem nedostatak svesti o ovakvim poduhvatima, pa ljudi često misle da je to nemoguće. I u tome greše – kaže arhitekta Ivan Kucina, koji se i sam pre nekoliko godina bavio sličnim aktivnostima, realizujući 1996. sa grupom studenata projekat serije arhitektonskih radionica u Šećerani, a zatim adaptirajući zapušteno javno kupatilo na Dorćolu za potrebe Oktobarskog salona 2004. godine.

– Tada smo po celom gradu tragali za pogodnim prostorom za izlaganje dela savremene umetnosti, što Beogradu inače manjka, pa se obično za to koristi Muzej 25. maj. U vreme našeg ulaska u kupatilo tu je bilo skladište, zgrada nije korišćena tridesetak godina i počela je da se urušava. Dva meseca osposobljavali smo prostor i uspeli smo u tome, pa su se tu godinama posle održavale izložbe i svaki put bismo nešto novo dodali, još malo doterali prostor – kaže Kucina.(/slika2)

Prema njegovim rečima, ovakve „promene” u svetu su institucionalizovane, čitav proces ima ozbiljniji oblik, ne zavisi samo od pojedinca i njegove inicijative već tamo postoji politika održavanja i korišćenja takvih prostora. Na taj način svi su zadovoljni. Gradovi tako rešavaju problem nedostajućeg prostora za kreativnu industriju, pogotovo mladih, dok se, sa druge strane, revitalizuju i koriste građevine koje bi inače propadale usled zuba vremena. Ono što je u ovoj priči možda i najzanimljivije jeste to da savremenoj umetnosti upravo odgovaraju ovakvi neformalni prostori, čija prezentacija onda postaje nesvakidašnja i, samim tim, upečatljiva.

– Umetničko delo ima razne pojave – u ateljeu, u depou, ili izloženo na razne načine. Ono je uvek kontekstualizovano. Čak i klasična muzejska postavka delo stavlja u neki kontekst. Neka dela mogu da trpe takvu intervenciju i tu se stvar rešava od slučaja do slučaja. To i jeste jedna od tendencija savremene umetnosti – zaključuje naš sagovornik.

Priča o prenameni što aktivnih što zapuštenih industrijskih prostora ovde ne bi trebalo da se završi. Pogotovo ne posle sada već brojnih uspešnih realizacija u kojima su uživali i u kojima uživaju ljubitelji umetnosti u Srbiji. Potrebno je samo malo dobre volje i svi će biti na dobitku!

Milica Dimitrijević