Дадо је и био у Београду

Са усхићењем и радошћу сам прочитала Културни додатак од 22. маја у „Политици”, јер оно што сам снажно прижељкивала од мог текста „Дадо је и раније излагао у Београду“ управо су реакције које су освануле у том броју.

Наиме, намера ми је била да се бројни интелектуалци, људи који прате културни живот и они који доприносе културној баштини овог поднебља, благо присете, и то управо на онај начин на који је то учинио Бранко Кукић (коме истовремено захваљујем и извињавам се за погрешно наведено име).

Почаствована сам што се господин Кукић огласио и тиме потврдио да је галерија Верица Д & С Арт током својих шест година постојања пуно значила не само сликарима већ и писцима, мислиоцима и филозофима тог времена. Поред оних који су и данас међу нама, Галерија је деведесетих година била мисаоно уточиште сада већ преминулим великанима као што су Оља Ивањицки, Милорад Павић, Драгослав Срејовић, Драгош Калајић и други који више нису у могућности то да спомену.

Галерија је пуно значила и студентима Факултета ликовне уметности који су сате проводили гледајући дела Даде, Љубе и Владе која су, обзиром да их није било у сталној поставци Музеја савремене уметности, тада могли видети само ако би отпутовали за Париз.

Ипак, морам признати да се очекивања нису обистинила када је у питању реакција власнице галерије „Хаос“, иако су изнете претње и вређања, надасве, само последица сујете и несигурности.
Благодарећи свему изнетом, истина очигледно увек нађе пут што и текст Бранка Кукића недвосмислено потврђује. Дакле, Дадо је и пре изложбе у галерији „Хаос“ имао изложбе у Београду, а чак је и 14. септембра 1996. године, први пут после 15 година дошао у Београд, провео дан у галерији Верица Д & С Арт што је за мене лично далеко значајније него да је уписао изложбу у своју биографску мапу.