Комуналци изигравају прописе

Старе бољке свеже асфалтираних делова саобраћајница су и по неколико десетина центиметара дубока улегнућа, која путарима задају додатне главобоље. Удубљења на друмовима престонице има готово на сваком ћошку, па су радници принуђени да се враћају на исто место, изнова крпећи оштећене делове улица. Због пуцања старих или полагања нових цевовода, изградње топловода и уградње електричних, ПТТ и телефонских каблова, престонички друмови су свакога дана раскопани. Док путари истичу да нису одговорни за накнадне интервенције на терену, изазване брзим пропадањем подлога које немарно постављају комуналци, надлежни из комуналних кућа изричито тврде да по завршетку њиховог дела посла такозване атесте на довољну збијеност терена, после којих следи асфалтирање саобраћајница, дају стручњаци Института за путеве или неке за то специјализоване куће.

Надлежни из поменутог Института напомињу да ниједан терен не сме да буде асфалтиран без давања зеленог светла стручњака који утврђују да ли је тло довољно збијено, додајући да у пракси то баш и није тако. Према речима Драгана Вукојичића, заменика директора Завода за технологију грађења при Институту за путеве, комуналне службе приликом обављања радова на некој од саобраћајница све време су у обавези да испитују ток збијања земљишта.

– Учестала је појава да по завршетку радова ров, напуњен шљунком и песком, буде само на око спреман за асфалтирање. Када путари ураде посао, после неколико месеци на том истом месту појављује се улегнуће. Свака комунална служба приликом копања терена мора свакодневно да испитује како се збија тло. Што је ров дубљи, испитивања морају да буду учесталија. Проблем је у томе што комуналци, на жалост, тек на крају свог дела посла ангажују стручњаке који оцењују сабијеност земљишта. Тек када добију атест, на сцену ступају путари који постављају асфалт. Да ли је посао урађен како ваља види се убрзо, јер после извесног времена на том месту осване удубљење на друму – објашњава Вукојичић.  

Када би комуналне службе на почетку копања терена ангажовале стручњаке за испитивање тла, на шта их иначе обавезује закон, онда се овакве ствари не би дешавале. Служба надзора Завода за технологију грађења оваква испитивања тла обавља увек пре него што почне асфалтирање терена. Међутим, да би њихови стручњаци изашли раније на терен, неопходно је да их ангажује комунална кућа, што се најчешће не дешава.  

– Избегавајући да непрестано у току радова испитују сабијање песка у рововима, комуналци испитују терен на максимално пола метра дубине. Ако се ров попуњава шљунком, онда испитивање слегнућа тла треба да се обави на тридесет центиметара дубине. Приликом тестирања ровова, комуналне службе веома често прескачу неке слојеве, па уместо да терен испитују на сваких 30, они то раде на сваких 60 центиметара – истиче Вукојичић. Наш саговорник подсећа да, ако је дебљина ископа, рецимо, два метра, онда би требало обавити најмање четири до шест оваквих испитивања, што комуналци у принципу никада не раде.

Прекратки рокови за завршетак радова или лоше временске прилике – само су неки од разлога због којих комуналци пошто-пото завршавају свој део посла. Испитивања земљишта требало би да обављају стручњаци ових кућа, под условом да имају своје лабораторије. У случају кад их немају, онда су дужни да ангажују или Институт за путеве или неко специјализовано предузеће. Будући да се не придржавају прописа, додаје Вукојичић, често се дешава да се земљиште испод површинског слоја слегне и више него што би требало.

– Догађа се и да комуналци приликом затрпавања ровова често у њих  враћају земљу, што никако није дозвољено. Ископине на градским саобраћајницама морају да буду напуњене искључиво песком или шљунком, а земљом може да буде попуњен једино ров у неком парку или на тротоару. Када се рупа у којој је положена нека цев попуњава шљунком, комуналци такође морају да воде рачуна да ова врста материјала којим случајем не оштети положену цев. Да се то не би десило, у малтене 90 одсто случајева ровове треба попуњавати песком – вели наш саговорник.      

У предузећу "Београдски водовод и канализација" које свакодневно због кварова на цевоводима копа градске улице, међутим, напомињу да нико од радника не сме да напусти градилиште док тло не постигне одређену тврдоћу.

– Ми нисмо специјалисти за подлогу за путеве. Ниво збијености те подлоге раде тимови стручњака Института за путеве који испитују хидрауличку и механичку тврдоћу земљишта. Иако не напуштамо терен до тренутка издавања атеста, дешава се често да нас стручњаци за испитивање враћају поново на градилиште да додамо још песка и шљунка. Тек после тога путари могу да постављају асфалт на подлогу. Велики проблем причињавају и подземне воде које често осипају тло под друмовима, па су улегнућа у асфалту самим тим видљива – објашњава Веселиновић.