СМЕЛОСТ НАДЕ

Ве­ли­ки ли­де­ри сво­је при­ли­ке пре­по­зна­ју у иза­зо­ви­ма ко­ри­сте­ћи их као шан­су да ства­ра­ју исто­ри­ју. Скром­ни по­ли­ти­ча­ри од­би­ја­ју да ви­де да­ље од но­са и он­да ка­да при­ли­ке про­ла­зе по­ред њих. 

По­о­дав­но ми­слим, а и са­да ве­ру­јем, да аме­рич­ки пред­сед­ник Ба­рак Оба­ма при­па­да пр­вој ка­те­го­ри­ји. Упр­кос ве­ли­ким про­бле­ми­ма, што на­сле­ђе­ним, што они­ма за ко­је ни­је од­го­во­ран, др­жи се сво­јих ви­зи­ја и при­род­ног ли­дер­ског та­лен­та.

По­сле го­ди­на ра­то­ва и кон­фрон­та­ци­ја свог прет­ход­ни­ка, Оба­ма се че­сто окре­ће му­сли­ман­ском све­ту, укљу­чу­ју­ћи и Иран, ну­де­ћи „но­ви по­че­так” ко­ји је пре го­ди­ну да­на на­ја­вио у чу­ве­ном го­во­ру одр­жа­ном у Ка­и­ру.

Има­ју­ћи све то у ви­ду не раз­у­мем од­го­вор аме­рич­ке ад­ми­ни­стра­ци­је на до­го­вор ко­ји су по­во­дом спор­ног иран­ског ну­кле­ар­ног про­гра­ма ис­по­сло­ва­ли Тур­ска, Бра­зил и Ин­ди­ја. Од­го­вор је не са­мо ап­сурд­но не­при­ја­тељ­ски већ из­ла­зи из окви­ра ло­ги­ке и здра­вог ра­зу­ма.

Али, ре­ћи ће не­ко, ка­да је уоп­ште аме­рич­ка спољ­на по­ли­ти­ка би­ла ин­спи­ри­са­на та­ко ефе­мер­ним пој­мо­ви­ма као што су ло­ги­ка и ра­зум. Да је­сте, аме­рич­ке сна­ге не би оку­пи­ра­ле Ирак и Ав­га­ни­стан – где Јен­ки­ји сва­ко­днев­но ги­ну а по­ре­ски об­ве­зни­ци то пла­ћа­ју ми­ли­јар­да­ма до­ла­ра.

САД су то­ли­ко ду­го за­гли­бље­не у ове две му­сли­ман­ске зе­мље да и наш ста­ри зна­нац Буш и ње­го­ви ком­па­њо­ни те­шко мо­гу да се се­те за­што су уоп­ште за­по­чи­ња­ли ове ра­то­ве и за­што су не­ви­ни љу­ди мо­ра­ли у смрт.

Али ако да­нас по­ми­сли­те да су ка­та­стро­фе у Ира­ку и Ав­га­ни­ста­ну охла­ди­ле уси­ја­не гла­ве на Ка­пи­тол хи­лу и спу­та­ле ми­ли­тант­не нео­кон­зер­ва­тив­це он­да раз­ми­сли­те по­но­во.

Зву­чи го­то­во не­ве­ро­ват­но,али то­тал­но ра­за­ра­ње две зе­мље и гу­би­так ви­ше од ми­ли­он ирач­ких и ав­га­ни­стан­ских жи­во­та, да не за­бо­ра­вим да по­ме­нем и 5.000 по­ги­ну­лих аме­рич­ких вој­ни­ка у Ира­ку, све то као да аме­рич­кој де­сни­ци ни­је до­вољ­но па ци­ља­ју још јед­ну му­сли­ман­ску зе­мљу – ово­га пу­та Иран.

Лу­ди­ло ко­је је во­ди­ло у па­као Ме­со­по­та­ми­је по­на­вља се око Ира­на.

Ути­цај­ни де­ло­ви аме­рич­ког вој­ног еста­бли­шмен­та, ре­пу­бли­кан­ци али и де­мо­кра­те, ва­де пу­шке из со­шки. Моћ­ни ме­ди­ји им ви­ше-ма­ње зду­шно по­ма­жу. „Ва­шинг­тон пост” и „Њу­јорк тајмс” из­ла­зе са увод­ни­ци­ма ко­је као да је пи­сао твр­до­кор­ни „Џе­ру­за­лем пост” јер је Изра­е­лу Иран не­при­ја­тељ број је­дан.

Иран­ски ну­кле­ар­ни про­грам и ам­би­ци­ја да се аја­то­ла­си до­мог­ну атом­ске бом­бе – што Те­хе­ран упор­но де­ман­ту­је а ЦИА не по­твр­ђу­је – про­гла­ша­ва се нај­ве­ћом прет­њом свет­ском ми­ру. Оба­ми­ни во­де­ћи се­кре­та­ри, Хи­ла­ри Клин­тон за спољ­ну по­ли­ти­ку и Ро­берт Гејтс за од­бра­ну, сва­ко­днев­но упо­зо­ра­ва­ју на иран­ску опа­сност.

Зву­чи не­ка­ко по­зна­то? Зар не под­се­ћа на Ирак у вре­ме Са­да­ма Ху­се­и­на и ње­го­вог ни­кад про­на­ђе­ног оруж­ја за ма­сов­но уни­шта­ва­ње?

Под­се­ћа, па отуд кључ­но пи­та­ње: ако за­и­ста ми­сли оно што на­зи­ва „но­вим по­чет­ком” у од­но­си­ма са ислам­ским све­том, за­што Оба­ма до­пу­шта да му по­ли­тич­ку аген­ду по­пу­ња­ва­ју они ко­ји су умно­го­ме од­го­вор­ни за ско­ра­шње аме­рич­ке про­ма­ша­је? Да ли пред­сед­ник ни­је на­у­чио лек­ци­је на до­ка­за­но ве­ли­ким гре­шка­ма прет­ход­ни­ка?

Ако су Аме­ри­ка и ње­ни са­ве­зни­ци за­и­ста за­бри­ну­ти за мир на Бли­ском ис­то­ку тре­ба­ло би да пу­ним ср­цем при­хва­те иран­ски ну­кле­ар­ни спо­ра­зум и за­хва­ле се Тур­ској и Бра­зи­лу што су на­го­во­ри­ли Те­хе­ран да са­ра­ђу­је са свет­ском за­јед­ни­цом.

Иран­ски пред­сед­ник Мах­муд Ах­ма­ди­не­жад не ли­чи ми на ли­де­ра са ис­тан­ча­ним осе­ћа­њем за ве­ли­ке ко­ра­ке. Шта­ви­ше, по­ри­ца­њем хо­ло­ка­у­ста или прет­ња­ма да Изра­ел тре­ба збри­са­ти са ли­ца зе­мље по­ка­зао се као ефи­ка­сан у да­ва­њу ауто­го­ло­ва. Ово­га пу­та је пре­ва­зи­шао се­бе. До­во­ђе­ње тур­ског пре­ми­је­ра Ре­џе­па Та­и­па Ер­до­га­на, бра­зил­ског пред­сед­ни­ка Лу­ле да Сил­ве и Ин­диј­ца С. М. Кри­шне у Те­хе­ран би­ло је вр­ху­нац ди­пло­мат­ског уме­ћа.

Ка­да су Иран­ци об­зна­ни­ли до­го­вор о че­ки­ра­њу ура­ни­ју­ма, Ва­шинг­тон је остао из­не­на­ђен. Бо­ље ре­ћи за­пре­па­шћен. Та­ман је при­пре­мље­на но­ва ко­лек­ци­ја санк­ци­ја про­тив Ира­на у Са­ве­ту без­бед­но­сти УН и обез­бе­ђе­на по­др­шка Ру­си­је, ваљ­да и Ки­не.

До­бри ста­ри Буш. Уко­ли­ко САД по­но­во ми­сле да ће прет­њом си­лом или но­вим ка­зне­ним ме­ра­ма умек­ша­ти Иран, ја­ко гре­ше. Ни­је функ­ци­о­ни­са­ло у Ира­ку, сва­ка­ко не­ће у Ира­ну.

Аме­ри­кан­ци иза се­бе има­ју три на­пе­те де­це­ни­је у од­но­си­ма са Те­хе­ра­ном. Мо­гли су да на­у­че да су Иран­ци из­у­зет­но по­но­сна и твр­да на­ци­ја. Мо­гли су, али из­гле­да да ни­су.

Од­ба­цу­ју­ћи иран­ску ра­зум­ну по­ну­ду да ура­ни­јум ша­љу у Тур­ску да би го­ди­ну да­на ка­сни­је мо­гли да до­би­ја­ју ну­кле­ар­но го­ри­во из Фран­цу­ске за ме­ди­цин­ска ис­тра­жи­ва­ња, САД и За­пад под­гре­ја­ва­ју сум­ње му­сли­ма­на да са­мо тра­га­ју за из­го­во­ром да по­ни­зе још јед­ну ислам­ску зе­мљу.

Са ка­квим ар­гу­мен­ти­ма Ва­шинг­тон од­ба­цу­је спо­ра­зум ко­ме су ку­мо­ва­ли Тур­ска и Бра­зил? Тим пре што се тај до­го­вор ма­ло раз­ли­ку­је од оно­га што је Оба­ми­на ад­ми­ни­стра­ци­ја Ира­ну ну­ди­ла про­шле го­ди­не у Же­не­ви, то­ком иран­ских пре­го­во­ра са ЕУ?

Ах­мед Да­ву­то­глу, „тур­ски Ки­син­џер” и ар­хи­тек­та но­ве тур­ске спољ­не по­ли­ти­ке, по­твр­дио је у јед­ном ин­тер­вјуу да се пре­ми­јер Ер­до­ган ан­га­жо­вао да раз­мр­си иран­ски чвор тек по­што су га охра­бри­ли Аме­ри­кан­ци.

Скло­пље­ни спо­ра­зум, и то мо­ра да се по­ме­не, на­и­шао је на одо­бра­ва­ње мно­гих. Укљу­чу­ју­ћи и Ара­пе ко­ји стра­ху­ју од иран­ско-за­пад­не кон­фрон­та­ци­је и од ци­ни­зма ко­ме ве­ли­ке си­ле че­сто при­бе­га­ва­ју у сво­јим бли­ско­и­сточ­ним игра­ма. Тур­ско-бра­зил­ска ини­ци­ја­ти­ва чи­та­вом све­ту, а Ара­пи­ма по­себ­но, ука­зу­је на прав­це ре­ша­ва­ња спо­ро­ва и су­ге­ри­ше ефи­ка­сне аран­жма­не.

Аме­ри­кан­ци мо­гу да се љу­те што су Тур­ска и Бра­зил по­ре­ме­ти­ли не­ке њи­хо­ве пла­но­ве, али мо­ра­ће да се по­ми­ре са чи­ње­ни­цом да се по­сле ве­ко­ва до­ми­на­ци­је За­па­да ба­ланс мо­ћи по­ме­ра пре­ма но­вим игра­чи­ма на гло­бал­ној сце­ни. Тур­ска, Бра­зил и Ин­ди­ја су ме­ђу њи­ма.

По­ста­ме­рич­ки свет је по­чео, по­ру­чу­је углед­ни ко­мен­та­тор Фа­рид За­ка­ри­ја за­кљу­чу­ју­ћи да САД у том но­вом из­ме­ње­ном све­ту има­ју сво­ју ва­жну уло­гу.

Уко­ли­ко то раз­у­ме, пред­сед­ник Оба­ма има при­ли­ку да ства­ра исто­ри­ју. Уко­ли­ко не, уко­ли­ко се по­пут прет­ход­ни­ка пре­пу­сти сна­га­ма ко­је су Аме­ри­ку до­ве­ле пред бан­крот и по­сва­ђа­ле је са го­то­во чи­та­вим све­том, по­де­ли­ће суд­би­ну Бу­ша ко­га би сви што пре да за­бо­ра­ве као ко­шмар­ни сан.

Не ра­ди се ов­де са­мо о Ира­ну и ње­го­вим ну­кле­ар­ним ам­би­ци­ја­ма, ра­ди се о прав­ди, до­сто­јан­ству, сло­бо­ди, рав­но­прав­но­сти. За­што би јед­ни има­ли пра­во да оку­пи­ра­ју и зга­зе не­чи­ју зе­мљу ка­ко хо­ће и кад им се прох­те, а дру­ги не мо­гу ни да про­те­сту­ју?

На Бли­ском ис­то­ку исти­на се одав­но зна: трај­ни мир би­ће ус­по­ста­вљен оно­га да­на ка­да шеф Бе­ле ку­ће бу­де рав­но­мер­но тре­ти­рао и Изра­ел­це и Па­ле­стин­це.

Гло­бал­на тр­ка у на­о­ру­жа­њу окон­ча­ће се ка­да Ва­шинг­тон не бу­де пра­вио раз­ли­ку из­ме­ђу изра­ел­ских ну­кле­ар­них бо­је­вих гла­ва и иран­ских ну­кле­ар­них ам­би­ци­ја.

Да ли ће­мо до­че­ка­ти тај дан пред­сед­ни­че Оба­ма? Имам ути­сак да ако „Сме­лост на­де” не бу­де иза­шла из ва­ше књи­ге и ако не бу­де про­ра­ди­ла у ва­ше вре­ме, ни­ка­да и не­ће.