SMELOST NADE

Ve­li­ki li­de­ri svo­je pri­li­ke pre­po­zna­ju u iza­zo­vi­ma ko­ri­ste­ći ih kao šan­su da stva­ra­ju isto­ri­ju. Skrom­ni po­li­ti­ča­ri od­bi­ja­ju da vi­de da­lje od no­sa i on­da ka­da pri­li­ke pro­la­ze po­red njih. 

Po­o­dav­no mi­slim, a i sa­da ve­ru­jem, da ame­rič­ki pred­sed­nik Ba­rak Oba­ma pri­pa­da pr­voj ka­te­go­ri­ji. Upr­kos ve­li­kim pro­ble­mi­ma, što na­sle­đe­nim, što oni­ma za ko­je ni­je od­go­vo­ran, dr­ži se svo­jih vi­zi­ja i pri­rod­nog li­der­skog ta­len­ta.

Po­sle go­di­na ra­to­va i kon­fron­ta­ci­ja svog pret­hod­ni­ka, Oba­ma se če­sto okre­će mu­sli­man­skom sve­tu, uklju­ču­ju­ći i Iran, nu­de­ći „no­vi po­če­tak” ko­ji je pre go­di­nu da­na na­ja­vio u ču­ve­nom go­vo­ru odr­ža­nom u Ka­i­ru.

Ima­ju­ći sve to u vi­du ne raz­u­mem od­go­vor ame­rič­ke ad­mi­ni­stra­ci­je na do­go­vor ko­ji su po­vo­dom spor­nog iran­skog nu­kle­ar­nog pro­gra­ma is­po­slo­va­li Tur­ska, Bra­zil i In­di­ja. Od­go­vor je ne sa­mo ap­surd­no ne­pri­ja­telj­ski već iz­la­zi iz okvi­ra lo­gi­ke i zdra­vog ra­zu­ma.

Ali, re­ći će ne­ko, ka­da je uop­šte ame­rič­ka spolj­na po­li­ti­ka bi­la in­spi­ri­sa­na ta­ko efe­mer­nim poj­mo­vi­ma kao što su lo­gi­ka i ra­zum. Da je­ste, ame­rič­ke sna­ge ne bi oku­pi­ra­le Irak i Av­ga­ni­stan – gde Jen­ki­ji sva­ko­dnev­no gi­nu a po­re­ski ob­ve­zni­ci to pla­ća­ju mi­li­jar­da­ma do­la­ra.

SAD su to­li­ko du­go za­gli­blje­ne u ove dve mu­sli­man­ske ze­mlje da i naš sta­ri zna­nac Buš i nje­go­vi kom­pa­njo­ni te­ško mo­gu da se se­te za­što su uop­šte za­po­či­nja­li ove ra­to­ve i za­što su ne­vi­ni lju­di mo­ra­li u smrt.

Ali ako da­nas po­mi­sli­te da su ka­ta­stro­fe u Ira­ku i Av­ga­ni­sta­nu ohla­di­le usi­ja­ne gla­ve na Ka­pi­tol hi­lu i spu­ta­le mi­li­tant­ne neo­kon­zer­va­tiv­ce on­da raz­mi­sli­te po­no­vo.

Zvu­či go­to­vo ne­ve­ro­vat­no,ali to­tal­no ra­za­ra­nje dve ze­mlje i gu­bi­tak vi­še od mi­li­on irač­kih i av­ga­ni­stan­skih ži­vo­ta, da ne za­bo­ra­vim da po­me­nem i 5.000 po­gi­nu­lih ame­rič­kih voj­ni­ka u Ira­ku, sve to kao da ame­rič­koj de­sni­ci ni­je do­volj­no pa ci­lja­ju još jed­nu mu­sli­man­sku ze­mlju – ovo­ga pu­ta Iran.

Lu­di­lo ko­je je vo­di­lo u pa­kao Me­so­po­ta­mi­je po­na­vlja se oko Ira­na.

Uti­caj­ni de­lo­vi ame­rič­kog voj­nog esta­bli­šmen­ta, re­pu­bli­kan­ci ali i de­mo­kra­te, va­de pu­ške iz so­ški. Moć­ni me­di­ji im vi­še-ma­nje zdu­šno po­ma­žu. „Va­šing­ton post” i „Nju­jork tajms” iz­la­ze sa uvod­ni­ci­ma ko­je kao da je pi­sao tvr­do­kor­ni „Dže­ru­za­lem post” jer je Izra­e­lu Iran ne­pri­ja­telj broj je­dan.

Iran­ski nu­kle­ar­ni pro­gram i am­bi­ci­ja da se aja­to­la­si do­mog­nu atom­ske bom­be – što Te­he­ran upor­no de­man­tu­je a CIA ne po­tvr­đu­je – pro­gla­ša­va se naj­ve­ćom pret­njom svet­skom mi­ru. Oba­mi­ni vo­de­ći se­kre­ta­ri, Hi­la­ri Klin­ton za spolj­nu po­li­ti­ku i Ro­bert Gejts za od­bra­nu, sva­ko­dnev­no upo­zo­ra­va­ju na iran­sku opa­snost.

Zvu­či ne­ka­ko po­zna­to? Zar ne pod­se­ća na Irak u vre­me Sa­da­ma Hu­se­i­na i nje­go­vog ni­kad pro­na­đe­nog oruž­ja za ma­sov­no uni­šta­va­nje?

Pod­se­ća, pa otud ključ­no pi­ta­nje: ako za­i­sta mi­sli ono što na­zi­va „no­vim po­čet­kom” u od­no­si­ma sa islam­skim sve­tom, za­što Oba­ma do­pu­šta da mu po­li­tič­ku agen­du po­pu­nja­va­ju oni ko­ji su umno­go­me od­go­vor­ni za sko­ra­šnje ame­rič­ke pro­ma­ša­je? Da li pred­sed­nik ni­je na­u­čio lek­ci­je na do­ka­za­no ve­li­kim gre­ška­ma pret­hod­ni­ka?

Ako su Ame­ri­ka i nje­ni sa­ve­zni­ci za­i­sta za­bri­nu­ti za mir na Bli­skom is­to­ku tre­ba­lo bi da pu­nim sr­cem pri­hva­te iran­ski nu­kle­ar­ni spo­ra­zum i za­hva­le se Tur­skoj i Bra­zi­lu što su na­go­vo­ri­li Te­he­ran da sa­ra­đu­je sa svet­skom za­jed­ni­com.

Iran­ski pred­sed­nik Mah­mud Ah­ma­di­ne­žad ne li­či mi na li­de­ra sa is­tan­ča­nim ose­ća­njem za ve­li­ke ko­ra­ke. Šta­vi­še, po­ri­ca­njem ho­lo­ka­u­sta ili pret­nja­ma da Izra­el tre­ba zbri­sa­ti sa li­ca ze­mlje po­ka­zao se kao efi­ka­san u da­va­nju auto­go­lo­va. Ovo­ga pu­ta je pre­va­zi­šao se­be. Do­vo­đe­nje tur­skog pre­mi­je­ra Re­dže­pa Ta­i­pa Er­do­ga­na, bra­zil­skog pred­sed­ni­ka Lu­le da Sil­ve i In­dij­ca S. M. Kri­šne u Te­he­ran bi­lo je vr­hu­nac di­plo­mat­skog ume­ća.

Ka­da su Iran­ci ob­zna­ni­li do­go­vor o če­ki­ra­nju ura­ni­ju­ma, Va­šing­ton je ostao iz­ne­na­đen. Bo­lje re­ći za­pre­pa­šćen. Ta­man je pri­pre­mlje­na no­va ko­lek­ci­ja sank­ci­ja pro­tiv Ira­na u Sa­ve­tu bez­bed­no­sti UN i obez­be­đe­na po­dr­ška Ru­si­je, valj­da i Ki­ne.

Do­bri sta­ri Buš. Uko­li­ko SAD po­no­vo mi­sle da će pret­njom si­lom ili no­vim ka­zne­nim me­ra­ma umek­ša­ti Iran, ja­ko gre­še. Ni­je funk­ci­o­ni­sa­lo u Ira­ku, sva­ka­ko ne­će u Ira­nu.

Ame­ri­kan­ci iza se­be ima­ju tri na­pe­te de­ce­ni­je u od­no­si­ma sa Te­he­ra­nom. Mo­gli su da na­u­če da su Iran­ci iz­u­zet­no po­no­sna i tvr­da na­ci­ja. Mo­gli su, ali iz­gle­da da ni­su.

Od­ba­cu­ju­ći iran­sku ra­zum­nu po­nu­du da ura­ni­jum ša­lju u Tur­sku da bi go­di­nu da­na ka­sni­je mo­gli da do­bi­ja­ju nu­kle­ar­no go­ri­vo iz Fran­cu­ske za me­di­cin­ska is­tra­ži­va­nja, SAD i Za­pad pod­gre­ja­va­ju sum­nje mu­sli­ma­na da sa­mo tra­ga­ju za iz­go­vo­rom da po­ni­ze još jed­nu islam­sku ze­mlju.

Sa ka­kvim ar­gu­men­ti­ma Va­šing­ton od­ba­cu­je spo­ra­zum ko­me su ku­mo­va­li Tur­ska i Bra­zil? Tim pre što se taj do­go­vor ma­lo raz­li­ku­je od ono­ga što je Oba­mi­na ad­mi­ni­stra­ci­ja Ira­nu nu­di­la pro­šle go­di­ne u Že­ne­vi, to­kom iran­skih pre­go­vo­ra sa EU?

Ah­med Da­vu­to­glu, „tur­ski Ki­sin­džer” i ar­hi­tek­ta no­ve tur­ske spolj­ne po­li­ti­ke, po­tvr­dio je u jed­nom in­ter­vjuu da se pre­mi­jer Er­do­gan an­ga­žo­vao da raz­mr­si iran­ski čvor tek po­što su ga ohra­bri­li Ame­ri­kan­ci.

Sklo­plje­ni spo­ra­zum, i to mo­ra da se po­me­ne, na­i­šao je na odo­bra­va­nje mno­gih. Uklju­ču­ju­ći i Ara­pe ko­ji stra­hu­ju od iran­sko-za­pad­ne kon­fron­ta­ci­je i od ci­ni­zma ko­me ve­li­ke si­le če­sto pri­be­ga­va­ju u svo­jim bli­sko­i­stoč­nim igra­ma. Tur­sko-bra­zil­ska ini­ci­ja­ti­va či­ta­vom sve­tu, a Ara­pi­ma po­seb­no, uka­zu­je na prav­ce re­ša­va­nja spo­ro­va i su­ge­ri­še efi­ka­sne aran­žma­ne.

Ame­ri­kan­ci mo­gu da se lju­te što su Tur­ska i Bra­zil po­re­me­ti­li ne­ke nji­ho­ve pla­no­ve, ali mo­ra­će da se po­mi­re sa či­nje­ni­com da se po­sle ve­ko­va do­mi­na­ci­je Za­pa­da ba­lans mo­ći po­me­ra pre­ma no­vim igra­či­ma na glo­bal­noj sce­ni. Tur­ska, Bra­zil i In­di­ja su me­đu nji­ma.

Po­sta­me­rič­ki svet je po­čeo, po­ru­ču­je ugled­ni ko­men­ta­tor Fa­rid Za­ka­ri­ja za­klju­ču­ju­ći da SAD u tom no­vom iz­me­nje­nom sve­tu ima­ju svo­ju va­žnu ulo­gu.

Uko­li­ko to raz­u­me, pred­sed­nik Oba­ma ima pri­li­ku da stva­ra isto­ri­ju. Uko­li­ko ne, uko­li­ko se po­put pret­hod­ni­ka pre­pu­sti sna­ga­ma ko­je su Ame­ri­ku do­ve­le pred ban­krot i po­sva­đa­le je sa go­to­vo či­ta­vim sve­tom, po­de­li­će sud­bi­nu Bu­ša ko­ga bi svi što pre da za­bo­ra­ve kao ko­šmar­ni san.

Ne ra­di se ov­de sa­mo o Ira­nu i nje­go­vim nu­kle­ar­nim am­bi­ci­ja­ma, ra­di se o prav­di, do­sto­jan­stvu, slo­bo­di, rav­no­prav­no­sti. Za­što bi jed­ni ima­li pra­vo da oku­pi­ra­ju i zga­ze ne­či­ju ze­mlju ka­ko ho­će i kad im se proh­te, a dru­gi ne mo­gu ni da pro­te­stu­ju?

Na Bli­skom is­to­ku isti­na se odav­no zna: traj­ni mir bi­će us­po­sta­vljen ono­ga da­na ka­da šef Be­le ku­će bu­de rav­no­mer­no tre­ti­rao i Izra­el­ce i Pa­le­stin­ce.

Glo­bal­na tr­ka u na­o­ru­ža­nju okon­ča­će se ka­da Va­šing­ton ne bu­de pra­vio raz­li­ku iz­me­đu izra­el­skih nu­kle­ar­nih bo­je­vih gla­va i iran­skih nu­kle­ar­nih am­bi­ci­ja.

Da li će­mo do­če­ka­ti taj dan pred­sed­ni­če Oba­ma? Imam uti­sak da ako „Sme­lost na­de” ne bu­de iza­šla iz va­še knji­ge i ako ne bu­de pro­ra­di­la u va­še vre­me, ni­ka­da i ne­će.