"ЈУГИЋ" НА КАЛИШУ

Протеклих дана министар одбране Србије Зоран Станковић имао је две изјаве: прву "да ће влада Србије, односно премијер одлучивати о ангажовању антитерористичког батаљона" и другу, "да ми нашу војску не спремамо за ратне операције, односно да немамо никакве намере нити спремамо војску да активно учествује у евентуалним оружаним сукобима на овим просторима".

За прву изјаву министар је пожурио да се извини свима које је његова изјава погодила, јер су медији пожурили да јаве "да је у току битка за војску између премијера и председника". И председник Србије пожурио је да нагласи да војском командује искључиво он и да би свако друго решење мимо постојећег било опасно, јер је играње војском опасна ствар.

Но, како је министар одбране рекао да ми војску не припремамо за неке војне операције, већ, ваљда, за борбу против птичјег грипа, поплава и слично, чему уопште брига ко командује таквом војском? Зашто би војска која се не припрема за рат уопште била опасна? Због могућe злоупотребе на унутрашњем плану? Ма, хајте! Ови официри и подофицири гледају како да преживе од првог до првог, ко ће све одлетети у пензију, како се преквалификовати за цивилни живот...

Остаће, ипак, упамћено да на Станковићев "поклон" око употребе противтерористичког батаљона премијер Србије није уопште реаговао.

Наравно да је министар изјаву око одбијања сваке могућности да војска учествује у неком ратном сукобу на овим просторима дао у контексту претходне изјаве заменика председника СРС Томислава Николића о томе "да би у случају да Космет добије независност јужну српску покрајину требало, у крајњој линији, бранити и оружјем".

За своју потпуно непотребну изјаву министар је већ добио многе похвале, иако је он први министар одбране у историји који је јавно рекао да своје војнике неће учити како да ратују. "Пис брадер", водите љубав момци, ипак смо по нечему први у свету. Министра одбране под хитно треба заштити од сопствених изјава за медије.

Но, Генералштаб изгледа не размишља као министар Станковић, па се формирањем Прве бригаде увелико кренуло у реорганизацију копнене војске. Критичари кажу "да је прекомпоновање целог Новосадског корпуса незаконито, јер је учињено на основу Стратегијског прегледа одбране, који је тек у форми и фази предлога чак и на сајту министарства одбране".

Критичари, наиме, брину шта ће бити ако такав нацрт не потврди и Скупштина Србије? Нема бриге злобни критичари, ови у Скупштини Србије ионако немају појма о тим стварима, а уосталом чврста и јавно саопштена намера војске јесте да не води било какав рат. Вероватно и ако нас неки зликовци први нападну? Јер, за рат је потребно најмање двоје! Као и за љубав.

Сукоб Израела и Хезболаха најбоље показује како су наоружани и опремљени модерни терористи. Да ли се и Србији једног дана може догодити некакав Хезболах? С оне стране косметске, за сада административне, границе? Или на југу централне Србије? Или негде другде? С ракетама које би фујукнуле по нашим градовима? Оптимисти би рекли да то Американци не би дозволили. Песимисти кажу да се много тога у свету, ипак, одвија и мимо америчке воље, да је и Хезболах дошао до ракета без дозволе САД, да је Балкан све мање интересантан за Америку, коначно да и Американци не могу свуда да стигну. Посебно, ако се не ради о њиховим животима.

Реалисти виде да су Израелци против Хезболаха у првом правом рату између једне армије и терористичке организације употребили масу тенкова и самоходне артиљерије, авијацију, хеликоптере и командосе, морнарицу...

Наша је борбена авијација сада слаба, 25. овог месеца на Батајници тек треба да се појави министар финансија Млађан Динкић и свечано објави да је коначно дао паре за ремонт авиона. Претходно ће га, вероватно, мало и провозати авионом. Да се одобровољи. Ако, и треба! Наша артиљерија нема савремену муницију, наше тенкове Т-55 бацамо у старо гвожђе, а Т-72 радо би продали. Израелци чувају у резерви још и "патоне" из корејског рата.

Свођење трупа Војске Србије на потпуно професионалан састав одвија се у условима неповољне демографије, уместо да се "стањују" здружене јединице имамо велике редукције. Садашња густина командног кадра у пешадији врло је мала, неодрживо је да чета има само два официра. Повећањем броја официра и подофицира у активним јединицама треба побољшати обуку, али и смањити ризике разних несрећа. Треба сагледати израелска искуства где један активни батаљон "рађа" други батаљон претежно попуњен резервистима.

Уместо расправа о стручним стварима, имамо изјаве ко командује војском, битку око распродаје војне имовине, рат око тога које ће министарство добити Палату федерације, које ће се министарство уселити у коју зграду војне команде.

При томе је као најопаснија јединица Војске Србије, заправо, означен Војни музеј на Калемегдану. Били им у инспекцији међународни војни осматрачи и прегледали да ли су све цеви топова и тенкова на Калемегдану заливене. Затим је јавно предузеће "Београдска тврђава" покушало да се усели у зграду Војног музеја.

Напад је одбијен, али пре неки дан радници тог предузећа нису пустили "југић" са војним таблицама, у којем су били мајстори и материјал за поправак старе телефонске централе да дође до зграде Музеја. "Југић" и његов војни број није био претходно најављен, па је возачу речено да убудуће мора из министарства одбране, са потписом министра, да стигне факс с регистарским бројем "југића" који стиже.