Школе у којима се ствара елита

Но­се цр­на оде­ла и бе­ле ко­шу­ље. Са про­зо­ра сво­је шко­ле гле­да­ју на дво­рац Винд­зор. Са­мо­у­ве­ре­ни су, до­бро обра­зо­ва­ни, не­за­ви­сни, при­ви­ле­го­ва­ни, убе­ђе­ни да све мо­гу и, да, упра­во су Ве­ли­кој Бри­та­ни­ји по­да­ри­ли 19. пре­ми­је­ра.

Ито­нов­ци су до­ла­ском кон­зер­ва­тив­ца Деј­ви­да Ка­ме­ро­на на ме­сто пр­вог чо­ве­ка вла­де у Лон­до­ну по­но­во скре­ну­ли па­жњу на се­бе и сво­је не­ве­ро­ват­не успе­хе, пре све­га у све­ту по­ли­ти­ке.

Ко­леџ Итон и уни­вер­зи­тет Окс­форд обра­зу­ју нај­ве­ћи број успе­шних по­ли­ти­ча­ра и струч­ња­ка у јав­ној упра­ви и ди­пло­ма­ти­ји на Остр­ву, баш као што у Аме­ри­ци то чи­не Хар­вард и Јејл. Ка­ме­рон је 26. бив­ши сту­дент Окс­фор­да ко­ји је до­шао на че­ло из­вр­шне вла­сти у Бри­та­ни­ји док су у по­след­њих 20 го­ди­на сви аме­рич­ки пред­сед­ни­ци би­ли љу­ди са ди­пло­мом или Хар­вар­да или Јеј­ла.

У че­му је њи­хо­ва тај­на? За­што су баш ове шко­ле та­ко по­себ­не? Не­ка­да­шњи сту­ден­ти све­до­че да је тај­на ових ин­сти­ту­ци­ја њи­хов из­ван­ре­дан на­став­ни про­грам, по­себ­но у сфе­ри по­ли­ти­ке и еко­но­ми­је, али и ве­зе и по­знан­ства ко­ја се у ам­фи­те­а­три­ма ових уни­вер­зи­те­та сти­чу за цео жи­вот. 

Итон је тра­ди­ци­о­нал­но на­ме­њен де­ци ари­сто­кра­та. Краљ Хен­ри Ше­сти осно­вао је ову шко­лу 1440. За­вр­ши­ли су је и си­но­ви прин­ца Чар­лса и леј­ди Да­ја­не, Ви­ли­јем и Ха­ри, као и гра­до­на­чел­ник Лон­до­на Бо­рис Џон­сон. Да­нас ов­де учи 1.300 де­ча­ка ста­рих из­ме­ђу 13 и 18 го­ди­на.

Иако ни­ко не спо­ри ви­со­ке кри­те­ри­ју­ме оце­њи­ва­ња у Ито­ну, уче­ни­ци ове шко­ле ни­су ти ко­ји по­ка­зу­ју нај­бо­ље ре­зул­та­те на пи­сме­ним за­да­ци­ма. Ипак, баш се из њи­хо­вих ре­до­ва че­сто за­у­зи­ма­ју нај­ви­ши по­ло­жа­ји у др­жа­ви. Ка­ко?

Итон под­у­ча­ва да не по­сто­ји нео­ства­ри­ва же­ља. Уче­ник хо­ће да глу­ми? У ре­ду, Итон има по­зо­ри­ште ве­ли­чи­не по­зо­ри­шта би­ло ког ма­лог гра­да. Хју Ло­ри ко­ји у се­ри­ји „Ха­ус” глу­ми док­то­ра Ха­у­са је имао при­ли­ке у то да се уве­ри. Хтео би да пи­ше? Не­ма про­бле­ма, шко­ла га учи да ве­ру­је да је нај­бо­ље пе­ро, што је уро­ди­ло пло­дом код Ше­ли­ја, Џор­џа Ор­ве­ла и Ија­на Фле­мин­га.

„Иако од ових до­стиг­ну­ћа не пра­ви­мо ве­сти и не учи­мо де­ча­ке о ових 19 пре­ми­је­ра, по­сто­ји тај осе­ћај да ако си део за­јед­ни­це у ко­јој су де­ча­ци ура­ди­ли ова­ко не­ве­ро­ват­не ства­ри, за­што не би и ти”, об­ја­шња­ва ди­рек­тор шко­ле То­ни Литл за АФП.

Про­фе­со­ри у Ито­ну увек охра­бру­ју уче­ни­ке да се тру­де и ве­ру­ју у се­бе, чак и ка­да је реч о нај­го­ри­ма у раз­ре­ду. Већ као ја­ко мла­ди, Ито­нов­ци сти­чу са­мо­по­у­зда­ње ко­је ће им ка­сни­је тре­ба­ти у јав­ном жи­во­ту. За Ка­ме­ро­на го­во­ре да је ам­би­ци­о­зан и са­мо­у­ве­рен и да је, ве­ро­ват­но, пр­ве лек­ци­је о жи­вот­ној пи­сме­но­сти на­у­чио баш у Ито­ну.

„Био је крај­ње шар­ман­тан и увек је го­во­рио пра­ве ства­ри,” ка­же но­ви­нар Пи­рат Ајр­вин ко­ји је са Ка­ме­ро­ном по­ха­ђао Итон осам­де­се­тих го­ди­на.

Ови ђа­ци жи­ве у интернaту. У оба­ве­зи су да се ба­ве број­ним ван­школ­ским ак­тив­но­сти­ма. Са­ми по­зи­ва­ју го­сте пре­да­ва­че.

„Та­ко, ка­да има­те 17 го­ди­на, из­гле­да вам са­свим уоби­ча­је­но да тре­ба да пи­ше­те ми­ни­стру, или пе­сни­ку, или би­зни­сме­ну и по­зо­ве­те га да до­ђе у ва­шу шко­лу и го­во­ри и, та­ко­ђе, оче­ку­је­те да ка­же да”, об­ја­шња­ва Ајр­вин.

Али учи­ти ов­де ни­је јеф­ти­но. Го­ди­шња шко­ла­ри­на је 33.750 евра. Иако нај­та­лен­то­ва­ни­ја де­ца до­би­ја­ју сти­пен­ди­је, ово је и да­ље ме­сто за бо­га­ту ели­ту што је Ла­бу­ри­сти­ма го­ди­на­ма слу­жи­ло као ар­гу­мент да кри­ти­ку­је кон­зер­ва­тив­це обра­зо­ва­не у овој шко­ли. Ка­да је хтео да на­пад­не то­ри­јев­це као ари­сто­кра­те, та­да­шњи ла­бу­ри­стич­ки пре­ми­јер Гор­дон Бра­ун би го­во­рио да се Ка­ме­рон окру­жио сво­јом гру­пом са Ито­на. За ле­ви­чар­ске ко­мен­та­то­ре по­след­њи успон јед­ног Ито­нов­ца упа­дљи­во до­ка­зу­је „по­вра­так еста­бли­шмен­та” по­сле де­це­ни­је и по вла­да­ви­не ла­бу­ри­ста.

„Жи­ви­мо у дру­штву ко­је је нај­ви­ше кла­сно по­де­ље­но у За­пад­ној Евро­пи и ко­је по­ста­је око­шта­ли­је... сва­ке го­ди­не ви­ше и ви­ше”, био је ко­мен­тар Ни­ка Ко­е­на из „Об­зер­ве­ра” на по­вра­так Ито­но­ва­ца.

Ипак, Итон ни­је нај­ску­пљи ко­леџ у Ен­гле­ској. Тај­на ни­је то­ли­ко у нов­цу ко­ли­ко у ам­би­ци­ји ко­ја се под­сти­че код ђа­ка од нај­ра­ни­је мла­до­сти, та­ко да до вре­ме­на кад тре­ба да ма­ту­ри­ра­ју они по­ста­ју убе­ђе­ни да је је­ди­на пра­ва адре­са за њих Да­у­нинг стрит.

„Охра­бре­ни сте да те­жи­те за би­ло ко­јим сном,” ка­же Па­лаш Дејв ко­ји је та­ко­ђе био ђак Ито­на кад и Ка­ме­рон.

„Итон до­зво­ља­ва јед­ну до­зу не­сла­га­ње и до из­ве­сне ме­ре је и охра­бру­је. То је ве­о­ма ко­ри­сно за сва­ко­га ко же­ли уло­гу ли­де­ра. Де­ча­ци би­ра­ју јед­ни дру­ге на ути­цај­не по­зи­ци­је. Та­ко да док сте ја­ко мла­ди по­ста­је­те ве­шти у то­ме да бу­де­те шар­мант­ни, за­ра­ђу­је­те гла­со­ве, и бу­де­те љу­ба­зни.”

Ка­ме­рон је у свој нај­у­жи круг љу­ди на вла­сти укљу­чио 13 бив­ших уче­ни­ка сво­је шко­ле. Бо­јан Ми­тро­вић је за­вр­шио ко­леџ ко­ји је кон­ку­рент­ски Ито­ну – Кра­љев­ски ко­леџ и на сту­ди­ја­ма на Кем­бри­џу је сре­тао ве­ли­ки број Ито­но­ва­ца.

„Схва­тио сам да су те љу­ди са Ито­на на­у­чи­ли да бу­ду ја­ки ин­ди­ви­ду­ал­ци. Та­мо их ја­ко ле­по спре­ма­ју за упис на Окс­форд или Кем­бриџ. Итон има ре­пу­та­ци­ју и с њим и сви ње­го­ви ђа­ци”, об­ја­шња­ва Ми­тро­вић.

Он је као ен­гле­ски ђак уве­рен да до­бро име Окс­фор­да и Кем­бри­џа отва­ра сва вра­та и да за­то ни­је чу­до што ско­ро сви њи­хо­ви ди­плом­ци гра­де из­вр­сне ка­ри­је­ре.

То у та­квој ме­ри ва­жи и за сту­ден­те Хар­вар­да и Јеј­ла у САД да по­је­ди­ни Аме­ри­кан­ци ве­ру­ју ка­ко њи­хо­вом зе­мљом увек вла­да кли­ка са ових кон­ку­рент­ских уни­вер­зи­те­та. Сва­ки пред­сед­ник и ско­ро сва­ки пред­сед­нич­ки кан­ди­дат на из­бо­ри­ма у по­след­ње две де­це­ни­је ди­пло­ми­рао је или на Хар­вар­ду или на Јеј­лу. Ако Се­нат по­твр­ди Еле­ну Ка­ган за вр­хов­ног су­ди­ју, сва­ки су­ди­ја Вр­хов­ног су­ди­ја би­ће бив­ши сту­дент упра­во јед­ног од ова два уни­вер­зи­те­та.

Ди­пло­мац Јеј­ла Џорџ Буш ста­ри­ји по­бе­дио је 1988. прав­ни­ка са Хар­вар­да Мај­кла Ду­ка­ки­са. Јеј­ло­вац Бил Клин­тон три­јум­фу­је 1992. док ње­го­ва су­пру­га и ко­ле­ги­ни­ца са уни­вер­зи­те­та Хи­ла­ри Клин­тон по­ста­је др­жав­на се­кре­тар­ка 2009. Са­да­шњи пред­сед­ник Ба­рак Оба­ма на Хар­вар­ду је за­вр­шио пра­ва.

„Хар­вард јед­но­став­но има од­ли­чан на­став­ни про­грам”, об­ја­шња­ва Ана Тр­бо­вић ко­ја је на овом уни­вер­зи­те­ту за­вр­ши­ла чу­ве­ну Ке­не­ди­је­ву шко­лу за јав­ну упра­ву и ко­ја да­нас пре­да­је на Фа­кул­те­ту за еко­но­ми­ју, фи­нан­си­је и ад­ми­ни­стра­ци­ју у Бе­о­гра­ду.

Ви­со­ка шко­ла из Бо­сто­на је нај­че­шће на вр­ху ли­сте нај­бо­љих пре­ма мер­љи­вим кри­те­ри­ју­ми­ма као што су успех сту­де­на­та, број на­уч­них ра­до­ва про­фе­со­ра, број док­то­ра на­у­ка ме­ђу пре­да­ва­чи­ма... Око 15 кан­ди­да­та сва­ке се го­ди­не бо­ри за јед­но ме­сто. Хар­вард је по­себ­но по­знат по фа­кул­те­ти­ма пра­ва, еко­но­ми­је и ад­ми­ни­стра­ци­је што су све ди­сци­пли­не из ко­јих се ре­гру­ту­је бу­ду­ћа по­ли­тич­ка, еко­ном­ска и прав­на ели­та. Али ни­је са­мо реч о то­ме да ова ин­сти­ту­ци­ја са­вр­ше­но обра­зу­је за јав­на за­ни­ма­ња. Да би не­ко уоп­ште био при­мљен та­мо, он већ мо­ра по­ка­за­ти за­гри­же­ну же­љу успе­хом.

„Љу­ди ко­ји до­ла­зе на Хар­вард су већ ја­ко ам­би­ци­о­зни. Да би вас при­ми­ли на овај уни­вер­зи­тет, мо­ра­те да до­ка­же­те да сте ан­га­жо­ва­ни у за­јед­ни­ци. Ка­да кон­ку­ри­ше­те за упис у Ке­не­ди­је­ву шко­лу оче­ку­је се да сте на функ­ци­ји, у упра­ви, ме­ђу­на­род­ним ор­га­ни­за­ци­ја­ма или у по­ли­ти­ци. Та­ко да ни­је ни чуд­но да баш ди­плом­ци Хар­вар­да успе­ва­ју у по­ли­ти­ци јер они са та­квим на­ме­ра­ма и упи­су­ју фа­кул­тет”, до­да­је Ана Тр­бо­вић.

Ка­да се сту­дент јед­ном на­ђе у та­квом окру­же­њу, ње­го­ва ам­би­ци­ја са­мо ра­сте. Ипак, осим зна­ња и те­жње ка по­зи­ци­ја­ма, на овим ин­сти­ту­ци­ја­ма се сти­че још јед­на пред­ност – по­знан­ства.

„Иако то ни­је по­пу­лар­но ре­ћи, по­знан­ства је­су ва­жна. То је фор­му­ла успе­ха свих ди­пло­ма­ца Хар­вар­да. Не­ко ће их пре­по­ру­чи­ти јер зна да су до­бри”, ка­же на­ша са­го­вор­ни­ца.

Ди­плом­ци Хар­вар­да и Јеј­ла по­зи­ва­ју јед­ни дру­ге у ти­мо­ве у Бе­лој ку­ћи и Кон­гре­су ве­ру­ју­ћи да су нај­бо­љи. Скеп­ти­ци од­ма­ху­ју гла­вом и пи­та­ју се ка­ко је мо­гу­ће да се са­мо ге­ни­јал­ци шко­лу­ју на Хар­вар­ду и Јеј­лу ка­да је Џорџ Буш за­вр­шио оба. Ве­ћи­на ака­де­ма­ца при­зна­је да ће се чак и Хар­вар­ду и Јеј­лу де­си­ти да при­хва­те не­ког сту­ден­та ко­ји их ни­је до­сто­јан ако он до­ла­зи из елит­ног кру­га, али да је то из­у­зе­так. Пра­ви­ло је да су у Ито­ну, на Окс­фор­ду, Кем­бри­џу, Хар­вар­ду и Јеј­лу нај­бо­љи ме­ђу нај­бо­љи­ма. У то ве­ру­ју са­ми сту­ден­ти ко­ји по­ма­жу јед­ни дру­ги­ма у ка­ри­је­ри, по­сло­дав­ци ко­ји те ака­дем­це за­по­шља­ва­ју без до­дат­них пи­та­ња, стран­ке ко­је их уз­ди­жу до ли­де­ра и гла­са­чи код ко­јих та­ко че­сто про­ла­зи баш јед­на од ових ди­пло­ма.

Је­ле­на Сте­ва­но­вић