Škole u kojima se stvara elita

No­se cr­na ode­la i be­le ko­šu­lje. Sa pro­zo­ra svo­je ško­le gle­da­ju na dvo­rac Vind­zor. Sa­mo­u­ve­re­ni su, do­bro obra­zo­va­ni, ne­za­vi­sni, pri­vi­le­go­va­ni, ube­đe­ni da sve mo­gu i, da, upra­vo su Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji po­da­ri­li 19. pre­mi­je­ra.

Ito­nov­ci su do­la­skom kon­zer­va­tiv­ca Dej­vi­da Ka­me­ro­na na me­sto pr­vog čo­ve­ka vla­de u Lon­do­nu po­no­vo skre­nu­li pa­žnju na se­be i svo­je ne­ve­ro­vat­ne uspe­he, pre sve­ga u sve­tu po­li­ti­ke.

Ko­ledž Iton i uni­ver­zi­tet Oks­ford obra­zu­ju naj­ve­ći broj uspe­šnih po­li­ti­ča­ra i struč­nja­ka u jav­noj upra­vi i di­plo­ma­ti­ji na Ostr­vu, baš kao što u Ame­ri­ci to či­ne Har­vard i Jejl. Ka­me­ron je 26. biv­ši stu­dent Oks­for­da ko­ji je do­šao na če­lo iz­vr­šne vla­sti u Bri­ta­ni­ji dok su u po­sled­njih 20 go­di­na svi ame­rič­ki pred­sed­ni­ci bi­li lju­di sa di­plo­mom ili Har­var­da ili Jej­la.

U če­mu je nji­ho­va taj­na? Za­što su baš ove ško­le ta­ko po­seb­ne? Ne­ka­da­šnji stu­den­ti sve­do­če da je taj­na ovih in­sti­tu­ci­ja nji­hov iz­van­re­dan na­stav­ni pro­gram, po­seb­no u sfe­ri po­li­ti­ke i eko­no­mi­je, ali i ve­ze i po­znan­stva ko­ja se u am­fi­te­a­tri­ma ovih uni­ver­zi­te­ta sti­ču za ceo ži­vot. 

Iton je tra­di­ci­o­nal­no na­me­njen de­ci ari­sto­kra­ta. Kralj Hen­ri Še­sti osno­vao je ovu ško­lu 1440. Za­vr­ši­li su je i si­no­vi prin­ca Čar­lsa i lej­di Da­ja­ne, Vi­li­jem i Ha­ri, kao i gra­do­na­čel­nik Lon­do­na Bo­ris Džon­son. Da­nas ov­de uči 1.300 de­ča­ka sta­rih iz­me­đu 13 i 18 go­di­na.

Iako ni­ko ne spo­ri vi­so­ke kri­te­ri­ju­me oce­nji­va­nja u Ito­nu, uče­ni­ci ove ško­le ni­su ti ko­ji po­ka­zu­ju naj­bo­lje re­zul­ta­te na pi­sme­nim za­da­ci­ma. Ipak, baš se iz nji­ho­vih re­do­va če­sto za­u­zi­ma­ju naj­vi­ši po­lo­ža­ji u dr­ža­vi. Ka­ko?

Iton pod­u­ča­va da ne po­sto­ji neo­stva­ri­va že­lja. Uče­nik ho­će da glu­mi? U re­du, Iton ima po­zo­ri­šte ve­li­či­ne po­zo­ri­šta bi­lo kog ma­log gra­da. Hju Lo­ri ko­ji u se­ri­ji „Ha­us” glu­mi dok­to­ra Ha­u­sa je imao pri­li­ke u to da se uve­ri. Hteo bi da pi­še? Ne­ma pro­ble­ma, ško­la ga uči da ve­ru­je da je naj­bo­lje pe­ro, što je uro­di­lo plo­dom kod Še­li­ja, Džor­dža Or­ve­la i Ija­na Fle­min­ga.

„Iako od ovih do­stig­nu­ća ne pra­vi­mo ve­sti i ne uči­mo de­ča­ke o ovih 19 pre­mi­je­ra, po­sto­ji taj ose­ćaj da ako si deo za­jed­ni­ce u ko­joj su de­ča­ci ura­di­li ova­ko ne­ve­ro­vat­ne stva­ri, za­što ne bi i ti”, ob­ja­šnja­va di­rek­tor ško­le To­ni Litl za AFP.

Pro­fe­so­ri u Ito­nu uvek ohra­bru­ju uče­ni­ke da se tru­de i ve­ru­ju u se­be, čak i ka­da je reč o naj­go­ri­ma u raz­re­du. Već kao ja­ko mla­di, Ito­nov­ci sti­ču sa­mo­po­u­zda­nje ko­je će im ka­sni­je tre­ba­ti u jav­nom ži­vo­tu. Za Ka­me­ro­na go­vo­re da je am­bi­ci­o­zan i sa­mo­u­ve­ren i da je, ve­ro­vat­no, pr­ve lek­ci­je o ži­vot­noj pi­sme­no­sti na­u­čio baš u Ito­nu.

„Bio je kraj­nje šar­man­tan i uvek je go­vo­rio pra­ve stva­ri,” ka­že no­vi­nar Pi­rat Ajr­vin ko­ji je sa Ka­me­ro­nom po­ha­đao Iton osam­de­se­tih go­di­na.

Ovi đa­ci ži­ve u internatu. U oba­ve­zi su da se ba­ve broj­nim van­škol­skim ak­tiv­no­sti­ma. Sa­mi po­zi­va­ju go­ste pre­da­va­če.

„Ta­ko, ka­da ima­te 17 go­di­na, iz­gle­da vam sa­svim uobi­ča­je­no da tre­ba da pi­še­te mi­ni­stru, ili pe­sni­ku, ili bi­zni­sme­nu i po­zo­ve­te ga da do­đe u va­šu ško­lu i go­vo­ri i, ta­ko­đe, oče­ku­je­te da ka­že da”, ob­ja­šnja­va Ajr­vin.

Ali uči­ti ov­de ni­je jef­ti­no. Go­di­šnja ško­la­ri­na je 33.750 evra. Iako naj­ta­len­to­va­ni­ja de­ca do­bi­ja­ju sti­pen­di­je, ovo je i da­lje me­sto za bo­ga­tu eli­tu što je La­bu­ri­sti­ma go­di­na­ma slu­ži­lo kao ar­gu­ment da kri­ti­ku­je kon­zer­va­tiv­ce obra­zo­va­ne u ovoj ško­li. Ka­da je hteo da na­pad­ne to­ri­jev­ce kao ari­sto­kra­te, ta­da­šnji la­bu­ri­stič­ki pre­mi­jer Gor­don Bra­un bi go­vo­rio da se Ka­me­ron okru­žio svo­jom gru­pom sa Ito­na. Za le­vi­čar­ske ko­men­ta­to­re po­sled­nji uspon jed­nog Ito­nov­ca upa­dlji­vo do­ka­zu­je „po­vra­tak esta­bli­šmen­ta” po­sle de­ce­ni­je i po vla­da­vi­ne la­bu­ri­sta.

„Ži­vi­mo u dru­štvu ko­je je naj­vi­še kla­sno po­de­lje­no u Za­pad­noj Evro­pi i ko­je po­sta­je oko­šta­li­je... sva­ke go­di­ne vi­še i vi­še”, bio je ko­men­tar Ni­ka Ko­e­na iz „Ob­zer­ve­ra” na po­vra­tak Ito­no­va­ca.

Ipak, Iton ni­je naj­sku­plji ko­ledž u En­gle­skoj. Taj­na ni­je to­li­ko u nov­cu ko­li­ko u am­bi­ci­ji ko­ja se pod­sti­če kod đa­ka od naj­ra­ni­je mla­do­sti, ta­ko da do vre­me­na kad tre­ba da ma­tu­ri­ra­ju oni po­sta­ju ube­đe­ni da je je­di­na pra­va adre­sa za njih Da­u­ning strit.

„Ohra­bre­ni ste da te­ži­te za bi­lo ko­jim snom,” ka­že Pa­laš Dejv ko­ji je ta­ko­đe bio đak Ito­na kad i Ka­me­ron.

„Iton do­zvo­lja­va jed­nu do­zu ne­sla­ga­nje i do iz­ve­sne me­re je i ohra­bru­je. To je ve­o­ma ko­ri­sno za sva­ko­ga ko že­li ulo­gu li­de­ra. De­ča­ci bi­ra­ju jed­ni dru­ge na uti­caj­ne po­zi­ci­je. Ta­ko da dok ste ja­ko mla­di po­sta­je­te ve­šti u to­me da bu­de­te šar­mant­ni, za­ra­đu­je­te gla­so­ve, i bu­de­te lju­ba­zni.”

Ka­me­ron je u svoj naj­u­ži krug lju­di na vla­sti uklju­čio 13 biv­ših uče­ni­ka svo­je ško­le. Bo­jan Mi­tro­vić je za­vr­šio ko­ledž ko­ji je kon­ku­rent­ski Ito­nu – Kra­ljev­ski ko­ledž i na stu­di­ja­ma na Kem­bri­džu je sre­tao ve­li­ki broj Ito­no­va­ca.

„Shva­tio sam da su te lju­di sa Ito­na na­u­či­li da bu­du ja­ki in­di­vi­du­al­ci. Ta­mo ih ja­ko le­po spre­ma­ju za upis na Oks­ford ili Kem­bridž. Iton ima re­pu­ta­ci­ju i s njim i svi nje­go­vi đa­ci”, ob­ja­šnja­va Mi­tro­vić.

On je kao en­gle­ski đak uve­ren da do­bro ime Oks­for­da i Kem­bri­dža otva­ra sva vra­ta i da za­to ni­je ču­do što sko­ro svi nji­ho­vi di­plom­ci gra­de iz­vr­sne ka­ri­je­re.

To u ta­kvoj me­ri va­ži i za stu­den­te Har­var­da i Jej­la u SAD da po­je­di­ni Ame­ri­kan­ci ve­ru­ju ka­ko nji­ho­vom ze­mljom uvek vla­da kli­ka sa ovih kon­ku­rent­skih uni­ver­zi­te­ta. Sva­ki pred­sed­nik i sko­ro sva­ki pred­sed­nič­ki kan­di­dat na iz­bo­ri­ma u po­sled­nje dve de­ce­ni­je di­plo­mi­rao je ili na Har­var­du ili na Jej­lu. Ako Se­nat po­tvr­di Ele­nu Ka­gan za vr­hov­nog su­di­ju, sva­ki su­di­ja Vr­hov­nog su­di­ja bi­će biv­ši stu­dent upra­vo jed­nog od ova dva uni­ver­zi­te­ta.

Di­plo­mac Jej­la Džordž Buš sta­ri­ji po­be­dio je 1988. prav­ni­ka sa Har­var­da Maj­kla Du­ka­ki­sa. Jej­lo­vac Bil Klin­ton tri­jum­fu­je 1992. dok nje­go­va su­pru­ga i ko­le­gi­ni­ca sa uni­ver­zi­te­ta Hi­la­ri Klin­ton po­sta­je dr­žav­na se­kre­tar­ka 2009. Sa­da­šnji pred­sed­nik Ba­rak Oba­ma na Har­var­du je za­vr­šio pra­va.

„Har­vard jed­no­stav­no ima od­li­čan na­stav­ni pro­gram”, ob­ja­šnja­va Ana Tr­bo­vić ko­ja je na ovom uni­ver­zi­te­tu za­vr­ši­la ču­ve­nu Ke­ne­di­je­vu ško­lu za jav­nu upra­vu i ko­ja da­nas pre­da­je na Fa­kul­te­tu za eko­no­mi­ju, fi­nan­si­je i ad­mi­ni­stra­ci­ju u Be­o­gra­du.

Vi­so­ka ško­la iz Bo­sto­na je naj­če­šće na vr­hu li­ste naj­bo­ljih pre­ma mer­lji­vim kri­te­ri­ju­mi­ma kao što su uspeh stu­de­na­ta, broj na­uč­nih ra­do­va pro­fe­so­ra, broj dok­to­ra na­u­ka me­đu pre­da­va­či­ma... Oko 15 kan­di­da­ta sva­ke se go­di­ne bo­ri za jed­no me­sto. Har­vard je po­seb­no po­znat po fa­kul­te­ti­ma pra­va, eko­no­mi­je i ad­mi­ni­stra­ci­je što su sve di­sci­pli­ne iz ko­jih se re­gru­tu­je bu­du­ća po­li­tič­ka, eko­nom­ska i prav­na eli­ta. Ali ni­je sa­mo reč o to­me da ova in­sti­tu­ci­ja sa­vr­še­no obra­zu­je za jav­na za­ni­ma­nja. Da bi ne­ko uop­šte bio pri­mljen ta­mo, on već mo­ra po­ka­za­ti za­gri­že­nu že­lju uspe­hom.

„Lju­di ko­ji do­la­ze na Har­vard su već ja­ko am­bi­ci­o­zni. Da bi vas pri­mi­li na ovaj uni­ver­zi­tet, mo­ra­te da do­ka­že­te da ste an­ga­žo­va­ni u za­jed­ni­ci. Ka­da kon­ku­ri­še­te za upis u Ke­ne­di­je­vu ško­lu oče­ku­je se da ste na funk­ci­ji, u upra­vi, me­đu­na­rod­nim or­ga­ni­za­ci­ja­ma ili u po­li­ti­ci. Ta­ko da ni­je ni čud­no da baš di­plom­ci Har­var­da uspe­va­ju u po­li­ti­ci jer oni sa ta­kvim na­me­ra­ma i upi­su­ju fa­kul­tet”, do­da­je Ana Tr­bo­vić.

Ka­da se stu­dent jed­nom na­đe u ta­kvom okru­že­nju, nje­go­va am­bi­ci­ja sa­mo ra­ste. Ipak, osim zna­nja i te­žnje ka po­zi­ci­ja­ma, na ovim in­sti­tu­ci­ja­ma se sti­če još jed­na pred­nost – po­znan­stva.

„Iako to ni­je po­pu­lar­no re­ći, po­znan­stva je­su va­žna. To je for­mu­la uspe­ha svih di­plo­ma­ca Har­var­da. Ne­ko će ih pre­po­ru­či­ti jer zna da su do­bri”, ka­že na­ša sa­go­vor­ni­ca.

Di­plom­ci Har­var­da i Jej­la po­zi­va­ju jed­ni dru­ge u ti­mo­ve u Be­loj ku­ći i Kon­gre­su ve­ru­ju­ći da su naj­bo­lji. Skep­ti­ci od­ma­hu­ju gla­vom i pi­ta­ju se ka­ko je mo­gu­će da se sa­mo ge­ni­jal­ci ško­lu­ju na Har­var­du i Jej­lu ka­da je Džordž Buš za­vr­šio oba. Ve­ći­na aka­de­ma­ca pri­zna­je da će se čak i Har­var­du i Jej­lu de­si­ti da pri­hva­te ne­kog stu­den­ta ko­ji ih ni­je do­sto­jan ako on do­la­zi iz elit­nog kru­ga, ali da je to iz­u­ze­tak. Pra­vi­lo je da su u Ito­nu, na Oks­for­du, Kem­bri­džu, Har­var­du i Jej­lu naj­bo­lji me­đu naj­bo­lji­ma. U to ve­ru­ju sa­mi stu­den­ti ko­ji po­ma­žu jed­ni dru­gi­ma u ka­ri­je­ri, po­slo­dav­ci ko­ji te aka­dem­ce za­po­šlja­va­ju bez do­dat­nih pi­ta­nja, stran­ke ko­je ih uz­di­žu do li­de­ra i gla­sa­či kod ko­jih ta­ko če­sto pro­la­zi baš jed­na od ovih di­plo­ma.

Je­le­na Ste­va­no­vić