Притисак на пореске рајеве

Од на­шег стал­ног до­пи­сни­ка
Бри­сел, 29. ма­ја – По­ре­ска стра­те­ги­ја Европ­ске ко­ми­си­је омо­гу­ћа­ва ком­па­ни­ја­ма и по­је­дин­ци­ма да сло­бод­но ра­де и да у пот­пу­но­сти ко­ри­сте пред­но­сти за­јед­нич­ког уну­тра­шњег тр­жи­шта. Ком­па­ни­је су сти­му­ли­са­не да сло­бод­но ра­де и да се так­ми­че, али штет­ну по­ре­ску кон­ку­рен­ци­ју тре­ба спре­чи­ти, због че­га је од не­ких др­жа­ва у ЕУ за­тра­же­но да из­ме­не по­ре­ске про­пи­се, на­во­де у ЕК. Пре­ма зва­нич­ним по­да­ци­ма, ко­ји су не­дав­но пред­ста­вље­ни јав­но­сти, по­ре­ска уто­чи­шта у Евро­пи ли­ша­ва­ју си­ро­ма­шне др­жа­ве ве­ли­ких из­во­ра при­хо­да ко­ји пре­ма­шу­ју су­му ко­је те др­жа­ве до­би­ја­ју из фон­до­ва за раз­вој.

Због ре­ла­тив­но ни­ских по­ре­за на ка­пи­тал­ну до­бит, Хо­лан­ди­ја, Ки­пар, Лук­сем­бург, али и Бел­ги­ја, Аустри­ја и лон­дон­ски Си­ти (фи­нан­сиј­ска че­тврт Лон­до­на) сма­тра­ју се сво­је­вр­сним по­ре­ским ра­је­ви­ма уну­тар Европ­ске уни­је. Од европ­ских др­жа­ва из­ван ЕУ ову ре­пу­та­ци­ју има­ју Швај­цар­ска, Лих­тен­штајн, Ан­до­ра, Сан Ма­ри­но и Кне­же­ви­на Мо­на­ко. С по­чет­ком свет­ске фи­нан­сиј­ске кри­зе број европ­ских ком­па­ни­ја ко­је су ре­ги­стро­ва­ле сво­је но­во се­ди­ште у не­ким од ових др­жа­ва на­гло је по­рас­тао. Нај­бо­љи при­мер за то су по­да­ци из Че­шке, ко­ји по­ка­зу­ју да су под при­ти­ском штед­ње и по­ре­за вла­сни­ци та­мо­шњих ком­па­ни­ја уто­чи­ште ма­сов­но по­тра­жи­ли у ино­стран­ству.

То­ком 2009. го­ди­не број че­шких ком­па­ни­ја ко­је су сво­ја се­ди­шта пре­не­ле у дру­ге европ­ске др­жа­ве по­рас­тао је за 24 од­сто, што зна­чи да су чак 2.153 че­шке ком­па­ни­је (од 11.143) то­ком про­шле го­ди­не пре­се­ли­ле сво­ја се­ди­шта. Нај­ви­ше их је пре­шло у Хо­лан­ди­ју (1.077) а за­тим у Лук­сем­бург и на Ки­пар (укуп­но 567). Ова по­ја­ва узе­ла је ма­ха у дру­гој по­ло­ви­ни про­шле го­ди­не, док су у пр­вој по­ло­ви­ни 2009. го­ди­не све­га 154 че­шке ком­па­ни­је про­ме­ни­ле адре­су.

Од ни­ских по­ре­за у Лук­сем­бур­гу, на при­мер, про­фи­ти­ра­ју не са­мо ком­па­ни­је ко­је су та­мо ре­ги­стро­ва­не, не­го и гра­ђа­ни су­сед­них др­жа­ва уз гра­ни­цу, али и они ко­ји не жи­ве баш у по­гра­нич­ном по­ја­су. Уоби­ча­је­но је да не­ко ко жи­ви у Бри­се­лу, Нан­си­ју, Ме­цу или Сар­бри­ке­ну „по­тег­не” пут до Лук­сем­бур­га да би ку­пио за­ли­хе ци­га­ре­та или ал­ко­хол­на пи­ћа за не­ку по­ро­дич­ну про­сла­ву, јер су ови про­из­во­ди јеф­ти­ни­ји до 25 од­сто. Про­мет љу­ди и ро­бе у ЕУ је сло­бо­дан и то је за­га­ран­то­ва­но пра­во за све гра­ђа­не, па се овај вид тр­го­ви­не не сма­тра пре­кр­ша­јем. Пре по­врат­ку из Лук­сем­бур­га го­сти из Бел­ги­је, Фран­цу­ске и Не­мач­ке ис­ко­ри­сти­ће при­ли­ку да до вр­ха на­пу­не ре­зер­во­а­ре сво­јих ауто­мо­би­ла, јер је и бен­зин јеф­ти­ни­ји не­го код ку­ће.

Иако су све др­жа­ве ЕУ сло­бод­не да са­ме од­лу­чу­ју о ви­си­ни по­ре­за, све је ве­ћи при­ти­сак др­жа­ва, као што су Не­мач­ка и Фран­цу­ска, на европ­ске по­ре­ске ра­је­ве. Про­шло­го­ди­шња упор­на на­сто­ја­ња Не­ма­ца да ди­сци­пли­ну­ју по­ре­ску по­ли­ти­ку Лук­сем­бур­га, до­ве­ла су до ве­о­ма те­шких ре­чи ко­ји­ма су лук­сем­бур­шки по­ли­ти­ча­ри по­ре­ди­ли та­да­шњег ми­ни­стра фи­нан­си­ја Пе­ра Штајн­бру­ка с на­ци­сти­ма. Ме­ђу­тим, Бри­сел ни­је по­ка­зао ве­ли­ке ам­би­ци­је да про­ме­ни фи­нан­сиј­ски си­стем и из­јед­на­чи по­ре­ске сто­пе на ни­воу ЕУ. Због то­га кри­ти­ча­ри фи­нан­сиј­ске по­ли­ти­ке Бри­се­ла на­зи­ва­ју ва­же­ћу по­ре­ску по­ли­ти­ку ЕУ „ши­зо­фре­ном”.

Не­дав­но је де­ле­га­ци­ја Европ­ске уни­је у САД оштро про­те­сто­ва­ла код пред­сед­ни­ка Ба­ра­ка Оба­ме због пред­ло­га ва­шинг­тон­ске ад­ми­ни­стра­ци­је да се оне­мо­гу­ћи ино­стра­ним ком­па­ни­ја­ма ко­је по­слу­ју у САД да пре­ко сво­јих ћер­ки фир­ми ко­је су ре­ги­стро­ва­не у „по­ре­ским ра­је­ви­ма” из­бег­ну не­ке аме­рич­ке по­ре­зе, што је до­сад био слу­чај. Де­ле­га­ци­ја ЕУ на­зва­ла је овај пред­лог дис­кри­ми­на­тор­ским и из­ра­зи­ла за­бри­ну­тост да би ње­го­вим усва­ја­њем би­ли пре­кр­ше­ни ме­ђу­на­род­ни тр­го­вин­ски спо­ра­зу­ми.

Вла­ди­мир Јо­ка­но­вић