Милошевић: Мислио сам да смо сви ми наши

Сло­бо­дан Ми­ло­ше­вић, Ра­до­ван Ка­ра­џић и Рат­ко Мла­дић, до­жи­вље­ни као са­рад­ни­ци на истом про­јек­ту, би­ли су љу­ди ко­ји су из­у­зет­но че­сто до­ла­зи­ли у су­коб. Раз­ли­ке ме­ђу њи­ма, уоч­љи­ве још 1992. го­ди­не, по­ста­ју дра­ма­тич­не по­во­дом Венс-Ове­но­вог пла­на ко­ји бо­сан­ски Ср­би од­ба­цу­ју, а пред­сед­ник Ср­би­је их ка­жња­ва санк­ци­ја­ма на Дри­ни.

У ле­то 1994. го­ди­не тро­ји­ца ли­де­ра ни­ка­ко ни­су мо­гли да се са­гла­се око пред­ло­га Кон­такт гру­пе за ус­по­ста­вља­ње ми­ра у Бо­сни и Хер­це­го­ви­ни. Ти раз­го­во­ри за­бе­ле­же­ни су у „ро­ков­ни­ку бра­он бо­је са нат­пи­сом НИС” ко­ји има 318 стра­ни­ца.

Са­ста­нак у До­ба­нов­ци­ма, 17. ју­ла 1994. го­ди­не, Сло­бо­дан Ми­ло­ше­вић за­по­чео је оштрим пре­ко­ром Ра­до­ва­на Ка­ра­џи­ћа због не­ко­рект­ног исту­па­ња на Из­вр­шном од­бо­ру Срп­ске де­мо­крат­ске стран­ке.

„Не знам шта ви има­те са Глав­ног од­бо­ра”, упи­тао је Ка­ра­џић.

„Имам све”, од­го­во­рио је Ми­ло­ше­вић.

„Он­да ви има­те свог чо­ве­ка та­мо”, од­го­во­рио је Ка­ра­џић.

„Ја сам ми­слио да смо сви ми на­ши”, уз­вра­тио је Ми­ло­ше­вић.

Пред­сед­ник Ср­би­је је хтео да при­во­ли бо­сан­ске Ср­бе да при­хва­те план Кон­такт гру­пе.

„Овај план су по­др­жа­ли ше­фо­ви нај­ра­зви­је­ни­јих др­жа­ва. Из­над њих не­ма ко – до бо­га”, ре­као је Ми­ло­ше­вић. Он је об­ја­шња­вао да ако бо­сан­ски Ср­би ка­жу „не”, Али­ја Изет­бе­го­вић, ли­дер бо­сан­ских му­сли­ма­на, до­би­ја ле­га­ли­тет да рат ко­ји је из­гу­био до­би­је уз по­моћ це­лог све­та. „Ње­го­ва је стра­те­ги­ја би­ла да окре­не цео свет про­тив Ср­ба и овим му се ис­пу­ња­ва.”

Пред­сед­ник Ср­би­је је твр­дио да ма­пе раз­гра­ни­че­ња ни­су ко­нач­не, пи­тао да ли је свет у по­зи­ци­ји да Ср­би­ма ко­ји чи­не тре­ћи­ну ста­нов­ни­штва да ви­ше од по­ла Бо­сне, под­се­тио на пи­смо по­др­шке Бо­ри­са Јељ­ци­на, пред­сед­ни­ка Ру­си­је, и за­кљу­чио да „не” зна­чи еска­ла­ци­ју ра­та це­лог све­та про­тив Ср­ба. У убе­ђи­ва­њу Ми­ло­ше­вић је ка­зао: „Чер­чил је ре­као: Исто­ри­ја пра­шта зло­чин, али гре­шке не”.

На Ка­ра­џи­ће­ву тврд­њу да: „Му­сли­ма­ни хо­ће да у Бо­сни Ср­ба не бу­де”, Ми­ло­ше­вић је, из­ме­ђу оста­лог, од­го­во­рио: „Ба­ту­рин ми је ре­као да има пра­во фе­де­ра­ци­ја ући у кон­фе­де­ра­ци­ју са Хр­ват­ском и Ре­пу­бли­ка Срп­ска са Ср­би­јом... Бо­бан је ре­као да је је­ди­ни раз­лог што при­хва­та­ју фе­де­ра­ци­ју је што иду у кон­фе­де­ра­ци­ју са Хр­ват­ском... Ми до­би­ја­мо РС ко­ја је два пу­та ве­ћа од Цр­не Го­ре и 1,5 пу­та од Сло­ве­ни­је”.

Са „да” свет се окре­ће про­тив Али­је Изет­бе­го­ви­ћа, „ми има­мо ле­га­ли­за­ци­ју да во­ди­мо рат”, на­ва­љи­вао је Ми­ло­ше­вић и ре­као „Не мо­же­мо пљу­ну­ти у ли­це 7 + 1” (чла­но­ви кон­такт гру­пе плус Ру­си­ја).

Мом­чи­ло Кра­ји­шник је пр­ви на­бра­јао шта све сме­та бо­сан­ским Ср­би­ма: раз­гра­ни­че­ња у за­пад­ној Бо­сни, ко­му­ни­ка­ци­ја кроз По­са­ви­ну, из­лаз на мо­ре, по­де­ла Са­ра­је­ва и за­кљу­чио: „Ја знам да ми не мо­же­мо ре­ћи не, али ми су­тра не мо­же­мо до­не­ти од­лу­ку да”.

Мла­дић у бе­ле­шка­ма за­о­кру­жу­је ре­чи „да” и „не” углав­ном за­о­кру­жу­је, али не бе­ле­жи сво­је пр­во обра­ћа­ње и по­ред ње­го­вог пре­зи­ме­на сто­ји са­мо стре­ли­ца и три тач­ке. Од­го­ва­ра­ју­ћи Мла­ди­ћу, за ко­га ка­же да је до­бро по­ен­ти­рао, Ми­ло­ше­вић пред­ла­же за­кључ­ке ко­је тре­ба да усво­ји Скуп­шти­на Ре­пу­бли­ке Срп­ске. За­кључ­ци су уред­но за­пи­са­ни у Днев­ни­ку и по­сле њих не­ма ни­ка­квог ко­мен­та­ра.

Де­вет да­на по­сле, 26. ју­ла, Мла­дић у Бе­о­гра­ду раз­го­ва­ра с ру­ском де­ле­га­ци­јом ко­ју пред­во­ди ге­не­рал Па­вел Гра­чов, ми­ни­стар од­бра­не Ру­си­је, и у Днев­ни­ку бе­ле­жи: „Про­чи­тао пи­смо Јељ­ци­на др Ка­ра­џи­ћу. По­ру­ка Јељ­ци­на да се план при­хва­ти и ве­ћи део пи­сма је ПРИ­ТИ­САК!!!”. Реч „при­ти­сак” Мла­дић два пу­та под­вла­чи.

Гра­чов ка­же да ће се Ру­си­ја за­ла­га­ти да се ре­ше пи­та­ња ва­жна за Ср­бе (Брч­ко, Сре­бре­ни­ца, из­ла­зак на мо­ре, отва­ра­ње аеро­дро­ма) као и на ус­по­ста­вља­њу срп­ског ен­ти­те­та, др­жав­но­сти и удру­жи­ва­ња са Ср­би­јом. „Х-М фе­де­ра­ци­ја (хр­ват­ско-му­сли­ман­ска) на­кон ва­шег при­хва­та­ња пла­на Кон­такт гру­пе ће се рас­па­сти. И ски­да­ју вам се санк­ци­је. По­сле то­га има­ће­мо вој­но­тех­нич­ку са­рад­њу”. Рус је у да­ху на­ста­вио: „Знам да је те­шко го­спо­ди­ну Мла­ди­ћу да на­пу­сти те­ри­то­ри­је од 70 од­сто на 49 од­сто, али он је по­бед­ник. Ако се на­ста­ви бло­ка­да и ако га на­па­да­ју он ће мо­ра­ти да се по­ву­че”.

Мла­дић бе­ле­жи и став Ка­ра­џи­ћа: „Ако ма­пу не мо­же­мо зна­чај­ни­је по­пра­ви­ти ја је не бих ни­ка­да пот­пи­сао ни­ти би је на­род при­хва­тио”.

На­ред­ни са­го­вор­ни­ци Мла­ди­ћа су дво­ји­ца Ја­па­на­ца, Ши­на­да и Ја­ма­гу­чи Ота. Ши­на­да раз­у­ме не­за­до­вољ­ства Мла­ди­ћа (из­лаз на мо­ре, Устав, Са­ра­је­во) али да је срп­ски од­го­вор раз­о­ча­ра­ва­ју­ћи. Ге­не­рал га је пи­тао шта ће би­ти ако Ср­би од­го­во­ре са „да” а шта ако од­го­во­ре са „не”. Од­го­вор „да” зна­чи да се раз­го­ва­ра о раз­ме­ни те­ри­то­ри­ја, Уста­ву, из­ла­ску на мо­ре, Са­ра­је­ву, да се уки­да­ју санк­ци­је. Од­го­вор „не” зна­чи да ће: „Си­ту­а­ци­ја би­ти ја­ко гад­на по вас. Ва­ша ма­тич­на зе­мља Ср­би­ја хо­ће да пре­ки­не од­но­се с ва­ма. Би­ће ле­га­ли­зо­ван увоз оруж­ја (за му­сли­ма­не). Би­ће бом­бар­до­ва­ња НА­ТО”.

О пла­ну Кон­такт гру­пе по­но­во раз­го­ва­ра врх бо­сан­ских Ср­ба 4. ав­гу­ста у Хан Пи­је­ску. Мла­дић на ско­ро че­ти­ри стра­ни­це бе­ле­жи ре­чи Ра­до­ва­на Ка­ра­џи­ћа. Две ње­го­ве про­це­не су: „Оста­је нам кра­ћи део ра­та, мо­ра­мо из­др­жа­ти, али је те­жи дио јер ће нам пре­ки­ну­ти ве­зе са Ју­го­сла­ви­јом” и: „Аме­ри­ка хо­ће да јед­на вој­ска кло­не, њу ни­је бри­га ко­ја ће кло­ну­ти”. Си­ту­а­ци­ју опи­су­је ова­ко: „Код нас је 190.000 пен­зи­о­не­ра на 150.000 за­по­сле­них, а тек ко­ли­ко је вој­ни­ка. На­ма 10 по­сто ста­нов­ни­ка (за­по­сле­ни) из­др­жа­ва оста­так ста­нов­ни­штва”. А о свом од­но­су с Мла­ди­ћем Ка­ра­џић ка­же да не­ки же­ле да на­пра­ве рас­цеп ме­ђу њи­ма али да не­ће ус­пе­ти: „Јер ја и Мла­дић брат­ски раз­го­ва­ра­мо, у брк ка­же­мо је­дан дру­гом што ми­сли­мо, а циљ нам је исти и за­јед­но иде­мо ка том ци­љу”.

На ко­манд­но ме­сто ко­је Мла­дић не на­во­ди 12. ав­гу­ста до­ла­зи и ге­не­рал Мом­чи­ло Пе­ри­шић. На­чел­ник Ге­не­рал­шта­ба Вој­ске Ју­го­сла­ви­је убе­ђу­је Мла­ди­ћев штаб да при­хва­ти план Кон­такт гру­пе. Ге­не­рал Ми­ло­ва­но­вић му од­го­ва­ра да га бо­ли што Ју­го­сла­ви­ја и свет не при­хва­та­ју по­бе­ду Вој­ске Ре­пу­бли­ке Срп­ске и да они не мо­гу да от­ка­жу по­слу­шност ру­ко­вод­ству „ка­кво је та­кво је, на­род га је би­рао”.

На кра­ју бе­ле­же­ња ди­ску­си­је ге­не­ра­ла Ђу­ки­ћа Мла­дић уокви­ру­је ре­че­ни­цу и по­ред ње ста­вља зве­зди­цу „Ни­је се де­цид­но из­ја­снио о по­ру­ка­ма СМ: ЗА­ШТО?.

Се­дам да­на ка­сни­је врх бо­сан­ских Ср­ба раз­го­ва­ра с Ја­су­ши­јем Ака­ши­јем и де­ле­га­ци­јом Ује­ди­ње­них на­ци­ја. Мла­дић за­пи­су­је ре­че­ни­цу Ка­ра­џи­ћа: „Ми смо спрем­ни да вра­ти­мо не­ке те­ри­то­ри­је” и по­ред ње у за­гра­ди „ко­је?”.

Еки­па „По­ли­ти­ке”