Цвећарима не цветају руже

Ка­да кри­за уда­ри по џе­пу, пр­во че­га се од­ри­че­мо је­су сит­на за­до­вољ­ства по­пут ку­по­ви­не цве­ћа. Док су не­ка­да цве­ћа­ри по­сле сла­ва и свад­би мо­гли од па­за­ра да ку­пе и ауто­мо­бил, у по­след­ње вре­ме мно­ги од њих ста­вља­ју кључ у бра­ву. Да ли због еко­ном­ске кри­зе, пре­ве­ли­ких оче­ки­ва­ња про­да­ва­ца или на­ме­та др­жа­ве, али цве­ћар­ски по­сао ве­не.

У Аген­ци­ји за при­вред­не ре­ги­стре Ре­пу­бли­ке Ср­би­је об­ја­шња­ва­ју да су цве­ћа­ре упи­са­не као спе­ци­ја­ли­зо­ва­не тр­го­ви­не на ма­ло. У гру­пи са њи­ма су про­дав­ни­це игра­ча­ка, фо­то­граф­ске и спорт­ске опре­ме... По­да­ци из ове Аген­ци­је го­во­ре да је про­шле го­ди­не у гра­ду отво­ре­но 240, а за­тво­ре­но 213 спе­ци­ја­ли­зо­ва­них тр­го­вин­ских рад­њи, али је те­шко про­це­ни­ти ко­ли­ко ме­ђу њи­ма има цве­ћа­ра. Да је не­за­вид­на суд­би­на при­ти­сла за­по­сле­не у овој бран­ши по­твр­ди­ло се не­дав­но ис­пред До­ма син­ди­ка­та, где су из­ла­га­чи има­ли „тан­ке” па­за­ре. Пре­ма њи­хо­вој тврд­њи го­ди­шње се уга­си око де­сет ова­квих про­дав­ни­ца. Уз­гој и про­да­ја цве­ћа ни­је на­и­ван по­сао. Он зах­те­ва труд и спрем­ност на ри­зик – са­гла­сни су цве­ћа­ри. Не­ки од њих ба­ве се ис­кљу­чи­во ре­за­ним цве­ћем , дру­ги су „мај­сто­ри” за сак­сиј­ско, али има и оних ко­ји се сна­ла­зе у ме­шо­ви­том про­гра­му.

– Рад са ре­за­ним цве­ћем је нај­ри­зич­ни­ји, јер про­па­да уко­ли­ко се бр­зо не про­да. Из­у­зет­но је осе­тљи­во, тра­жи од­ре­ђе­не усло­ве за др­жа­ње, од тем­пе­ра­ту­ре, при­хра­не и на­чи­на одр­жа­ва­ња – ка­же Ми­ло­рад Де­спић, инжeњер пеј­за­жне ар­хи­тек­ту­ре. Он твр­ди да за­љу­бље­ни­ци у ову гра­ну хор­ти­кул­ту­ре исто­вре­ме­но ужи­ва­ју у свом по­слу, али и бри­ну без пре­стан­ка, јер ако по­гре­ше за два да­на гу­бе оно у шта су ме­се­ци­ма ула­га­ли. Та­ко се де­ша­ва да из хлад­ња­че, на ве­ли­ко, па­за­ре од­лич­не ру­же, али ка­да их до­не­су у рад­њу за сат вре­ме­на пот­пу­но про­ме­не из­глед.

– Мно­ги се у цве­ћар­ство упу­сте са не­ре­ал­ним же­ља­ма, јер ми­сле да се уз ма­ло ула­га­ња обо­га­те. Овај по­сао под­ра­зу­ме­ва да има­те рад­њу на атрак­тив­ној ло­ка­ци­ји, али и струч­но зна­ње – ис­ти­че Де­спић.

Нај­ва­жни­је је, ка­же, сте­ћи по­ве­ре­ње куп­ца, а не са­мо про­да­ти аран­жман и „ува­ли­ти” ро­бу ко­ја за час про­пад­не.

– Мој циљ је да за­др­жим му­ште­ри­ју ма­кар био на гу­бит­ку – уве­ра­ва наш са­го­вор­ник.

– Де­си се да днев­но про­дам са­мо бу­кет, али оп­ста­јем јер сам ду­го пе­кла за­нат– ис­ти­че Ду­брав­ка Ар­сић, ко­ја цве­ћа­ру има у јед­ном при­град­ском на­се­љу и адре­су не ме­ња ра­чу­на­ју­ћи на ста­ре му­ште­ри­је. Има, твр­ди она, и оних ко­ји уме­сто ми­ри­сних ла­ти­ца ви­ше во­ле прак­тич­не да­ро­ве. Раз­о­ча­рао ју је ко­мен­тар вре­ме­шне го­спо­ђе – ка­ко би је ви­ше об­ра­до­ва­ле па­пу­че, уме­сто ру­же ко­ју јој је син по­кло­нио.

Вла­сни­ци ко­ји су на рад­ње ста­ви­ли ка­тан­це, на­по­ми­њу да су то­ме до­при­не­ле ви­со­ке ки­ри­је ко­је не­ка­да до­сти­жу и 500 евра, „осе­ка” му­ште­ри­ја, али и по­ку­ша­ји да се у цве­ћа­ри др­же раз­ли­чи­ти про­гра­ми цве­ћа.

– Ме­ђу нај­ве­ћим не­да­ћа­ма ко­је има­мо је по­рез на ро­бу. За раз­ли­ку од дру­гих про­из­во­да на ко­је је по­рез осам од­сто, код сак­сиј­ског и ре­за­ног цве­ћа је 18 од­сто. Га­зде се раз­ли­чи­то до­ви­ја­ју, при­ја­вљу­ју се под дру­гом ши­фром, али и то има сво­је пред­но­сти и ма­не, јер под дру­гом ши­фром не­ма­те пра­во да ра­ди­те оно што као цве­ћар сме­те.

– Ве­ли­ко оп­те­ре­ће­ње вла­сни­ци­ма је оба­ве­зни до­при­нос за рад­ни­ка. Ме­сеч­но је то 15.000 ди­на­ра, плус пла­та. Што се ти­че по­ре­за др­жа­ви, он за­ви­си од про­ме­та, па чак и од оп­шти­не где се рад­ња на­ла­зи. Та­ко из­гле­да да ра­ди­мо за дру­ге – об­ја­шња­ва Иво­на Ма­рић ко­ја је цве­ћа­ру не­дав­но за­тво­ри­ла.

Бит­ку гу­би­мо ако нам је ло­кал на пи­ја­ци где пре­про­дав­ци ну­де цве­ће, а не­ма­ју фи­скал­ну ка­су – за­кљу­чу­ју цве­ћа­ри сум­ња­ју­ћи да ће им у вре­ме­ну кри­зе про­цве­та­ти „по­слов­не” ру­же.

Б. Ва­си­ље­вић – А. Кур­теш