Cvećarima ne cvetaju ruže

Ka­da kri­za uda­ri po dže­pu, pr­vo če­ga se od­ri­če­mo je­su sit­na za­do­volj­stva po­put ku­po­vi­ne cve­ća. Dok su ne­ka­da cve­ća­ri po­sle sla­va i svad­bi mo­gli od pa­za­ra da ku­pe i auto­mo­bil, u po­sled­nje vre­me mno­gi od njih sta­vlja­ju ključ u bra­vu. Da li zbog eko­nom­ske kri­ze, pre­ve­li­kih oče­ki­va­nja pro­da­va­ca ili na­me­ta dr­ža­ve, ali cve­ćar­ski po­sao ve­ne.

U Agen­ci­ji za pri­vred­ne re­gi­stre Re­pu­bli­ke Sr­bi­je ob­ja­šnja­va­ju da su cve­ća­re upi­sa­ne kao spe­ci­ja­li­zo­va­ne tr­go­vi­ne na ma­lo. U gru­pi sa nji­ma su pro­dav­ni­ce igra­ča­ka, fo­to­graf­ske i sport­ske opre­me... Po­da­ci iz ove Agen­ci­je go­vo­re da je pro­šle go­di­ne u gra­du otvo­re­no 240, a za­tvo­re­no 213 spe­ci­ja­li­zo­va­nih tr­go­vin­skih rad­nji, ali je te­ško pro­ce­ni­ti ko­li­ko me­đu nji­ma ima cve­ća­ra. Da je ne­za­vid­na sud­bi­na pri­ti­sla za­po­sle­ne u ovoj bran­ši po­tvr­di­lo se ne­dav­no is­pred Do­ma sin­di­ka­ta, gde su iz­la­ga­či ima­li „tan­ke” pa­za­re. Pre­ma nji­ho­voj tvrd­nji go­di­šnje se uga­si oko de­set ova­kvih pro­dav­ni­ca. Uz­goj i pro­da­ja cve­ća ni­je na­i­van po­sao. On zah­te­va trud i sprem­nost na ri­zik – sa­gla­sni su cve­ća­ri. Ne­ki od njih ba­ve se is­klju­či­vo re­za­nim cve­ćem , dru­gi su „maj­sto­ri” za sak­sij­sko, ali ima i onih ko­ji se sna­la­ze u me­šo­vi­tom pro­gra­mu.

– Rad sa re­za­nim cve­ćem je naj­ri­zič­ni­ji, jer pro­pa­da uko­li­ko se br­zo ne pro­da. Iz­u­zet­no je ose­tlji­vo, tra­ži od­re­đe­ne uslo­ve za dr­ža­nje, od tem­pe­ra­tu­re, pri­hra­ne i na­či­na odr­ža­va­nja – ka­že Mi­lo­rad De­spić, inženjer pej­za­žne ar­hi­tek­tu­re. On tvr­di da za­lju­blje­ni­ci u ovu gra­nu hor­ti­kul­tu­re isto­vre­me­no uži­va­ju u svom po­slu, ali i bri­nu bez pre­stan­ka, jer ako po­gre­še za dva da­na gu­be ono u šta su me­se­ci­ma ula­ga­li. Ta­ko se de­ša­va da iz hlad­nja­če, na ve­li­ko, pa­za­re od­lič­ne ru­že, ali ka­da ih do­ne­su u rad­nju za sat vre­me­na pot­pu­no pro­me­ne iz­gled.

– Mno­gi se u cve­ćar­stvo upu­ste sa ne­re­al­nim že­lja­ma, jer mi­sle da se uz ma­lo ula­ga­nja obo­ga­te. Ovaj po­sao pod­ra­zu­me­va da ima­te rad­nju na atrak­tiv­noj lo­ka­ci­ji, ali i struč­no zna­nje – is­ti­če De­spić.

Naj­va­žni­je je, ka­že, ste­ći po­ve­re­nje kup­ca, a ne sa­mo pro­da­ti aran­žman i „uva­li­ti” ro­bu ko­ja za čas pro­pad­ne.

– Moj cilj je da za­dr­žim mu­šte­ri­ju ma­kar bio na gu­bit­ku – uve­ra­va naš sa­go­vor­nik.

– De­si se da dnev­no pro­dam sa­mo bu­ket, ali op­sta­jem jer sam du­go pe­kla za­nat– is­ti­če Du­brav­ka Ar­sić, ko­ja cve­ća­ru ima u jed­nom pri­grad­skom na­se­lju i adre­su ne me­nja ra­ču­na­ju­ći na sta­re mu­šte­ri­je. Ima, tvr­di ona, i onih ko­ji ume­sto mi­ri­snih la­ti­ca vi­še vo­le prak­tič­ne da­ro­ve. Raz­o­ča­rao ju je ko­men­tar vre­me­šne go­spo­đe – ka­ko bi je vi­še ob­ra­do­va­le pa­pu­če, ume­sto ru­že ko­ju joj je sin po­klo­nio.

Vla­sni­ci ko­ji su na rad­nje sta­vi­li ka­tan­ce, na­po­mi­nju da su to­me do­pri­ne­le vi­so­ke ki­ri­je ko­je ne­ka­da do­sti­žu i 500 evra, „ose­ka” mu­šte­ri­ja, ali i po­ku­ša­ji da se u cve­ća­ri dr­že raz­li­či­ti pro­gra­mi cve­ća.

– Me­đu naj­ve­ćim ne­da­ća­ma ko­je ima­mo je po­rez na ro­bu. Za raz­li­ku od dru­gih pro­iz­vo­da na ko­je je po­rez osam od­sto, kod sak­sij­skog i re­za­nog cve­ća je 18 od­sto. Ga­zde se raz­li­či­to do­vi­ja­ju, pri­ja­vlju­ju se pod dru­gom ši­from, ali i to ima svo­je pred­no­sti i ma­ne, jer pod dru­gom ši­from ne­ma­te pra­vo da ra­di­te ono što kao cve­ćar sme­te.

– Ve­li­ko op­te­re­će­nje vla­sni­ci­ma je oba­ve­zni do­pri­nos za rad­ni­ka. Me­seč­no je to 15.000 di­na­ra, plus pla­ta. Što se ti­če po­re­za dr­ža­vi, on za­vi­si od pro­me­ta, pa čak i od op­šti­ne gde se rad­nja na­la­zi. Ta­ko iz­gle­da da ra­di­mo za dru­ge – ob­ja­šnja­va Ivo­na Ma­rić ko­ja je cve­ća­ru ne­dav­no za­tvo­ri­la.

Bit­ku gu­bi­mo ako nam je lo­kal na pi­ja­ci gde pre­pro­dav­ci nu­de cve­će, a ne­ma­ju fi­skal­nu ka­su – za­klju­ču­ju cve­ća­ri sum­nja­ju­ći da će im u vre­me­nu kri­ze pro­cve­ta­ti „po­slov­ne” ru­že.

B. Va­si­lje­vić – A. Kur­teš