Изазовна кладионица

Кад је јед­ном ана­ли­ти­ча­ру за­тра­же­но да од­го­во­ри на пи­та­ње „ка­ква је пер­спек­ти­ва аме­рич­ко-ки­не­ских од­но­са”, он се са осме­хом при­се­тио ди­ја­ло­га с по­чет­ка њи­хо­ве мо­дер­ни­за­ци­је. „Пре­ра­но је за од­го­вор”, ре­као је по­чет­ком се­дам­де­се­тих та­да­шњи ки­не­ски пре­ми­јер Џоу Ен­лај са­вет­ни­ку за на­ци­о­нал­ну без­бед­ност аме­рич­ког пред­сед­ни­ка Хен­ри­ју Ки­син­џе­ру кад га је упи­тао „да ли је Фран­цу­ска ре­во­лу­ци­ја из 1789. до­не­ла до­бро­бит чо­ве­чан­ству”. „У пре­во­ду”: по­сто­је ства­ри и при­сту­пи за чи­ја су пре­ме­ра­ва­ња – и сто­ле­ћа крат­ки ро­ко­ви, бар не­ки­ма. Џо­у­о­ви на­след­ни­ци су од­но­се с Ва­шинг­то­ном до­ве­ли до но­ве не­до­ку­чи­во­сти: го­то­во цео свет се сла­же да ће та ве­за умно­го­ме об­ли­ко­ва­ти овај век, али „на шта ће то да иза­ђе” – не­до­у­ми­ца је ко­ја прог­но­зе­ри­ма обе­ћа­ва ре­корд­не до­бит­ке и гу­бит­ке.

Ство­ре­на је, та­ко­ре­ћи, гло­бал­на кла­ди­о­ни­ца чи­ја је уз­му­ва­ност ма­ње при­мет­на, али да­ле­ко­се­жни­ја од сва­ко­днев­не на Вол­стри­ту. Ми­ли­јар­де до­ла­ра и суд­би­на се из са­та у сат ула­жу и обр­ћу, до­брим де­лом на осно­ву ко­ра­ка САД и Ки­не.

Ти­ту­лу нај­бо­га­ти­јег чо­ве­ка да­на­шњи­це глат­ко би осво­јио онај ко би до­ка­зао да зна ку­да нас во­ди парт­нер­ство и ри­вал­ство две си­ле. По­ку­ша­вам, овом при­ли­ком, да ре­ги­стру­јем спе­ку­ла­ци­је ко­је се кан­ди­ду­ју за та­кву „част и маст”.

1. По­сто­је­ћа еко­ном­ска спре­га ко­ја је од САД и Ки­не на­чи­ни­ла „си­јам­ске бли­зан­це” на­ста­ви­ће се и од њих на­чи­ни­ти тан­дем од чи­јег ће са­деј­ства за­ви­си­ти оп­шта кре­та­ња.

2. Ство­ри­ће но­ву „Гру­пу 2”, као „сред­ње ре­ше­ње” из­ме­ђу ма­лак­са­ва­ју­ћег уни­та­ри­зма (САД) и мул­ти­по­ла­ри­зма (мно­штва цен­та­ра од­лу­чи­ва­ња).

3. Про­жи­ма­ње је­ди­не су­пер­си­ле и је­ди­не пре­о­ста­ле си­ле на чи­јем је че­лу Ко­му­ни­стич­ка пар­ти­ја до­ве­шће до про­ме­на у обе: пред­у­зет­ни­ци по­о­дав­но Ки­ну до­жи­вља­ва­ју као „ме­ку” ка­пи­та­ли­стич­ког про­фи­ти­ра­ња, док опо­зи­ци­ја у САД за­ме­ра пред­сед­ни­ку Ба­ра­ку Оба­ми да „од­сту­па од тра­ди­ци­о­нал­ног устрој­ства ка со­ци­ја­ли­зму за­пад­но­е­вроп­ског ти­па”.

4. Пред­сто­ји по­ду­же над­ме­та­ње два мо­де­ла: аме­рич­ке де­мо­кра­ти­је, раз­ви­је­ног ино­ва­тор­ства и усред­сре­ђе­но­сти на по­тро­шњу, и ки­не­ске ком­би­на­ци­је јед­но­пар­тиј­ског си­сте­ма и успе­ха по се­би при­ла­го­ђе­ним тр­жи­шним пра­ви­ли­ма За­па­да.

5. У ути­цај­ним кру­го­ви­ма на За­па­ду се ра­чу­на да ће успон Ки­не по­ја­ча­ти ње­на ра­сло­ја­ва­ња до ме­ре ко­ја до­во­ди у пи­та­ње и јед­но­пар­тиј­ску власт па и та­мо­шњи те­ри­то­ри­јал­ни ин­те­гри­тет.

6. У Ки­ни се, пре­ма до­ступ­ним ин­фор­ма­ци­ја­ма, сма­тра да је она сво­јим уз­ле­том отво­ри­ла но­ви пут на ко­ме за про­спе­ри­тет ви­ше ни­је оба­ве­зна фор­му­ла – пар­ла­мен­тар­на де­мо­кра­ти­ја плус за­ко­ни тр­жи­шта.

7. Раз­ли­ке из­ме­ђу Ва­шинг­то­на и Пе­кин­га оста­ју то­ли­ко ве­ли­ке да је ме­ђу њи­ма не­из­бе­жна кон­фрон­та­ци­ја, оце­њу­ју по­је­ди­ни гло­ба­ли­сти. А ко­ја ће по­те­ћи из „не­под­но­шљи­во­сти” са­да­шњег огром­ног тр­го­вин­ског су­фи­ци­та Ки­не и пре­за­ду­же­но­сти Аме­ри­ке (ко­јој је Ки­на глав­ни ку­пац др­жав­них об­ве­зни­ца).

8. Ис­пре­пле­та­ност ин­те­ре­са ће још ду­го пре­вла­да­ва­ти над по­во­ди­ма за су­ко­бља­ва­ње, твр­де дру­ги струч­ња­ци. Као при­мер на­во­де упра­во одр­жа­ни, дру­ги по ре­ду, „стра­те­шки ди­ја­лог” у ко­ме су обе стра­не ис­та­кле да те­же ја­ча­њу са­рад­ње, иако су им од­но­си ме­се­ци­ма би­ли по­ре­ме­ће­ни про­јек­том ве­ли­ке ис­по­ру­ке аме­рич­ког оруж­ја Тај­ва­ну и раз­го­во­ри­ма да­лај-ла­ме са чел­ни­ком Бе­ле ку­ће.

9. Те­ку­ћа гло­бал­на фи­нан­сиј­ска кри­за је по­те­кла из Аме­ри­ке, али је и у та­квим окол­но­сти­ма Ки­на на­ста­ви­ла убр­за­ни раз­вој, а као глав­ни стра­дал­ник се са­да ис­по­ста­вља Евро­па, ко­ја се већ не­ко вре­ме жа­ли да јој по­ло­жај сла­би у по­ја­ча­ва­њу аран­жма­на по­ме­ну­тог двој­ца и да то „по­твр­ђу­је” да се глав­на гло­бал­на ве­за пре­ме­шта са Атлан­ти­ка на Па­ци­фик.

10. Аме­рич­ко-ки­не­ска по­ве­за­ност ко­ин­ци­ди­ра с ја­ча­њем ве­за из­ме­ђу ЕУ и Ру­си­је, што по­је­ди­ни кру­го­ви у САД кри­ти­ку­ју, па се на­слу­ћу­је „пре­ра­спо­де­ла” при­о­ри­те­та до „до­сад не­за­ми­сли­вих ме­ша­ви­на”. По­го­то­ву кад се има у ви­ду да се ства­ра аси­ме­трич­ни че­тво­ро­у­гао, при че­му ни­су оба­ве­зне до­след­но­сти ни у атлант­ском са­ве­зни­штву ни и ру­ско-ки­не­ским стра­те­шким аран­жма­ни­ма.

11. Из­ве­сни фу­ту­ри­сти слу­те да на­ста­ју: „Ки­ме­ри­ка”, као спој Ки­не и Аме­ри­ке, и „Евро­си­ја”, као спој Евро­пе и Ру­си­је. Не­ки­ма се чи­ни, пак, да на­ра­ста РЕ­КА (Ру­си­ја, Евро­па, Ки­на и Аме­ри­ка).

12. Они­ма ко­ји ни­су об­у­хва­ће­ни квар­те­том ни­ти ду­е­ти­ма уну­тар ње­га, чак и ако би хте­ли на све те стра­не, пред­сто­ји – пом­но пра­ће­ње си­ту­а­ци­је, за­рад што ре­ал­ни­јег соп­стве­ног си­ту­и­ра­ња, да не би до­жи­ве­ли суд­би­ну „жр­тве­них ја­ра­ца”.

13. Две си­ле се по­ве­зу­ју и у тра­же­њу ре­ше­ња за ме­ђу­на­род­не иза­зо­ве ка­кве пред­ста­вља­ју те­ро­ри­зам, кли­мат­ски ло­мо­ви, ну­кле­ар­не ам­би­ци­је Ира­на и Се­вер­не Ко­ре­је – све уз ни­јан­си­ра­ње раз­ли­ка ко­је по­ве­ћа­ва­ју и не­из­ве­сно­сти и на­де у ком­про­мис.

14. Обе су до­не­кле за­до­је­не пред­ста­ва­ма о соп­стве­ној су­пер­и­ор­но­сти. Ки­на на осно­ву древ­не, а Аме­ри­ка на осно­ву бли­ске про­шло­сти, што по­ве­ћа­ва ри­зи­ке „раз­ја­шња­ва­ња”.

15. Тре­нут­но се не ви­ди на­чин ко­јим би све­ле ра­чу­не а да обе не пре­тр­пе ве­ли­ку ште­ту, што, сход­но обо­стра­ном сми­слу за вај­ду, на­го­ве­шта­ва да ће се по­тру­ди­ти да са­да­шње ста­ње одр­же, бар оно­ли­ко ко­ли­ко би за­ра­ди­ли на ту­ђим по­гре­шним прог­но­за­ма.

Украт­ко: у тран­зи­ци­ја­ма смо – знат­но ве­ћим од оних ко­је осе­ћа­мо као по­је­ди­нач­не на­ци­је. Ако су во­де­ћи ка­пи­та­ли­сти и ко­му­ни­сти на­шли за­јед­нич­ки ин­те­рес, мо­гућ­на су и дру­га „чу­да”.

Нај­ви­ше бих во­лео да се оства­ри кон­ста­та­ци­ја Ви­ла Ду­ран­та из де­ла „Ум ца­ру­је” – да „ни­шта не де­лу­је вас­пит­ни­је не­го кад се чо­век из­не­на­да за­чу­ди”. Мо­жда баш то „на­вла­чи” кла­ди­о­ни­ча­ре, иако им од­но­си Аме­ри­ка­на­ца и Ки­не­за су­ге­ри­шу да тре­ба да се „вас­пи­та­ју” та­ко да ни­шта не тре­ба ни да их „из­не­на­ди” ни да их „за­чу­ди”.

------------------------------------------------

Вре­ме

У јед­ном ка­ли­фор­ниј­ском при­руч­ни­ку за при­пре­ма­ње шко­ло­ва­ња Ки­не­за у Аме­ри­ци, ука­зу­је се и на на­ци­о­нал­не раз­ли­ке у при­да­ва­њу ва­жно­сти – вре­ме­ни­ма. Пр­ви, пре­ци­зи­ра се, ви­ше из­вла­че по­у­ке из про­шло­сти и упи­ру по­гле­де ка да­ле­ко­се­жној бу­дућ­но­сти, док се дру­ги ма­ње за­ни­ма­ју за оно што је не­кад би­ло и оче­ку­ју ефек­те од бли­ске су­тра­шњи­це.

-----------------------------------

Ра­чу­ни­ца

Роб­на раз­ме­на Аме­ри­ке и Ки­не до­сти­гла је про­шле го­ди­не вред­ност од 366 ми­ли­јар­ди до­ла­ра. Пре­ма ва­шинг­тон­ским по­да­ци­ма, де­фи­цит САД је био 226,8 ми­ли­јар­ди. Ки­не­зи, због раз­ли­ка у на­чи­ну ра­чу­на­ња, ка­жу да је тај де­фи­цит био знат­но ма­њи. Али не по­ри­чу да је – ве­ли­ки.

------------------------------------

Раз­ли­ка

Вред­ност тр­го­ви­не из­ме­ђу Ки­не и Ру­си­је је на­гло по­ра­сла ове го­ди­не, са­оп­ште­но је. Ако се об­и­сти­не и озва­ни­че­не на­де, до­сти­ћи ће ни­во из­ме­ђу 60 и 80 ми­ли­јар­ди до­ла­ра, што је бар че­ти­ри и не­што пу­та ма­њи из­нос од раз­ме­не Ки­не са САД.

----------------------------------------

Об­ве­зни­це

Ки­на је, по­твр­ђу­ју ва­шинг­тон­ске ста­ти­сти­ке, нај­ве­ћи по­сед­ник об­ве­зни­ца аме­рич­ког јав­ног ду­га. Пре­ма зва­нич­ним по­да­ци­ма, др­жи их у вред­но­сти од 895,2 ми­ли­јар­де до­ла­ра. Сле­де: Ја­пан – са без­ма­ло 785, Ве­ли­ка Бри­та­ни­ја са 279, зе­мље из­во­зни­це наф­те са 229,5, Бра­зил са 164,4 ми­ли­јар­де до­ла­ра…

 ----------------------------------------

Ран­ги­ра­ње

Иако је Ки­на из­би­ла на тре­ће ме­сто – иза ЕУ и САД – по ре­ал­ној укуп­ној еко­ном­ској мо­ћи, она знат­но за­о­ста­је за мно­ги­ма зе­мља­ма на ли­сти ММФ-а, на­чи­ње­ној пре­ма про­шло­го­ди­шњем до­хот­ку по ста­нов­ни­ку. По том кри­те­ри­ју­му – по ко­ме је Ср­би­ја 74. – њој је при­па­ло тек 98. ме­сто на та­бе­ли са 180 ран­ги­ра­них, на чи­јем је че­лу Лук­сем­бург, а на ко­јој Аме­ри­ка за­у­зи­ма де­ве­ту по­зи­ци­ју.