Izazovna kladionica

Kad je jed­nom ana­li­ti­ča­ru za­tra­že­no da od­go­vo­ri na pi­ta­nje „ka­kva je per­spek­ti­va ame­rič­ko-ki­ne­skih od­no­sa”, on se sa osme­hom pri­se­tio di­ja­lo­ga s po­čet­ka nji­ho­ve mo­der­ni­za­ci­je. „Pre­ra­no je za od­go­vor”, re­kao je po­čet­kom se­dam­de­se­tih ta­da­šnji ki­ne­ski pre­mi­jer Džou En­laj sa­vet­ni­ku za na­ci­o­nal­nu bez­bed­nost ame­rič­kog pred­sed­ni­ka Hen­ri­ju Ki­sin­dže­ru kad ga je upi­tao „da li je Fran­cu­ska re­vo­lu­ci­ja iz 1789. do­ne­la do­bro­bit čo­ve­čan­stvu”. „U pre­vo­du”: po­sto­je stva­ri i pri­stu­pi za či­ja su pre­me­ra­va­nja – i sto­le­ća krat­ki ro­ko­vi, bar ne­ki­ma. Džo­u­o­vi na­sled­ni­ci su od­no­se s Va­šing­to­nom do­ve­li do no­ve ne­do­ku­či­vo­sti: go­to­vo ceo svet se sla­že da će ta ve­za umno­go­me ob­li­ko­va­ti ovaj vek, ali „na šta će to da iza­đe” – ne­do­u­mi­ca je ko­ja prog­no­ze­ri­ma obe­ća­va re­kord­ne do­bit­ke i gu­bit­ke.

Stvo­re­na je, ta­ko­re­ći, glo­bal­na kla­di­o­ni­ca či­ja je uz­mu­va­nost ma­nje pri­met­na, ali da­le­ko­se­žni­ja od sva­ko­dnev­ne na Vol­stri­tu. Mi­li­jar­de do­la­ra i sud­bi­na se iz sa­ta u sat ula­žu i obr­ću, do­brim de­lom na osno­vu ko­ra­ka SAD i Ki­ne.

Ti­tu­lu naj­bo­ga­ti­jeg čo­ve­ka da­na­šnji­ce glat­ko bi osvo­jio onaj ko bi do­ka­zao da zna ku­da nas vo­di part­ner­stvo i ri­val­stvo dve si­le. Po­ku­ša­vam, ovom pri­li­kom, da re­gi­stru­jem spe­ku­la­ci­je ko­je se kan­di­du­ju za ta­kvu „čast i mast”.

1. Po­sto­je­ća eko­nom­ska spre­ga ko­ja je od SAD i Ki­ne na­či­ni­la „si­jam­ske bli­zan­ce” na­sta­vi­će se i od njih na­či­ni­ti tan­dem od či­jeg će sa­dej­stva za­vi­si­ti op­šta kre­ta­nja.

2. Stvo­ri­će no­vu „Gru­pu 2”, kao „sred­nje re­še­nje” iz­me­đu ma­lak­sa­va­ju­ćeg uni­ta­ri­zma (SAD) i mul­ti­po­la­ri­zma (mno­štva cen­ta­ra od­lu­či­va­nja).

3. Pro­ži­ma­nje je­di­ne su­per­si­le i je­di­ne pre­o­sta­le si­le na či­jem je če­lu Ko­mu­ni­stič­ka par­ti­ja do­ve­šće do pro­me­na u obe: pred­u­zet­ni­ci po­o­dav­no Ki­nu do­ži­vlja­va­ju kao „me­ku” ka­pi­ta­li­stič­kog pro­fi­ti­ra­nja, dok opo­zi­ci­ja u SAD za­me­ra pred­sed­ni­ku Ba­ra­ku Oba­mi da „od­stu­pa od tra­di­ci­o­nal­nog ustroj­stva ka so­ci­ja­li­zmu za­pad­no­e­vrop­skog ti­pa”.

4. Pred­sto­ji po­du­že nad­me­ta­nje dva mo­de­la: ame­rič­ke de­mo­kra­ti­je, raz­vi­je­nog ino­va­tor­stva i usred­sre­đe­no­sti na po­tro­šnju, i ki­ne­ske kom­bi­na­ci­je jed­no­par­tij­skog si­ste­ma i uspe­ha po se­bi pri­la­go­đe­nim tr­ži­šnim pra­vi­li­ma Za­pa­da.

5. U uti­caj­nim kru­go­vi­ma na Za­pa­du se ra­ču­na da će uspon Ki­ne po­ja­ča­ti nje­na ra­slo­ja­va­nja do me­re ko­ja do­vo­di u pi­ta­nje i jed­no­par­tij­sku vlast pa i ta­mo­šnji te­ri­to­ri­jal­ni in­te­gri­tet.

6. U Ki­ni se, pre­ma do­stup­nim in­for­ma­ci­ja­ma, sma­tra da je ona svo­jim uz­le­tom otvo­ri­la no­vi put na ko­me za pro­spe­ri­tet vi­še ni­je oba­ve­zna for­mu­la – par­la­men­tar­na de­mo­kra­ti­ja plus za­ko­ni tr­ži­šta.

7. Raz­li­ke iz­me­đu Va­šing­to­na i Pe­kin­ga osta­ju to­li­ko ve­li­ke da je me­đu nji­ma ne­iz­be­žna kon­fron­ta­ci­ja, oce­nju­ju po­je­di­ni glo­ba­li­sti. A ko­ja će po­te­ći iz „ne­pod­no­šlji­vo­sti” sa­da­šnjeg ogrom­nog tr­go­vin­skog su­fi­ci­ta Ki­ne i pre­za­du­že­no­sti Ame­ri­ke (ko­joj je Ki­na glav­ni ku­pac dr­žav­nih ob­ve­zni­ca).

8. Is­pre­ple­ta­nost in­te­re­sa će još du­go pre­vla­da­va­ti nad po­vo­di­ma za su­ko­blja­va­nje, tvr­de dru­gi struč­nja­ci. Kao pri­mer na­vo­de upra­vo odr­ža­ni, dru­gi po re­du, „stra­te­ški di­ja­log” u ko­me su obe stra­ne is­ta­kle da te­že ja­ča­nju sa­rad­nje, iako su im od­no­si me­se­ci­ma bi­li po­re­me­će­ni pro­jek­tom ve­li­ke is­po­ru­ke ame­rič­kog oruž­ja Taj­va­nu i raz­go­vo­ri­ma da­laj-la­me sa čel­ni­kom Be­le ku­će.

9. Te­ku­ća glo­bal­na fi­nan­sij­ska kri­za je po­te­kla iz Ame­ri­ke, ali je i u ta­kvim okol­no­sti­ma Ki­na na­sta­vi­la ubr­za­ni raz­voj, a kao glav­ni stra­dal­nik se sa­da is­po­sta­vlja Evro­pa, ko­ja se već ne­ko vre­me ža­li da joj po­lo­žaj sla­bi u po­ja­ča­va­nju aran­žma­na po­me­nu­tog dvoj­ca i da to „po­tvr­đu­je” da se glav­na glo­bal­na ve­za pre­me­šta sa Atlan­ti­ka na Pa­ci­fik.

10. Ame­rič­ko-ki­ne­ska po­ve­za­nost ko­in­ci­di­ra s ja­ča­njem ve­za iz­me­đu EU i Ru­si­je, što po­je­di­ni kru­go­vi u SAD kri­ti­ku­ju, pa se na­slu­ću­je „pre­ra­spo­de­la” pri­o­ri­te­ta do „do­sad ne­za­mi­sli­vih me­ša­vi­na”. Po­go­to­vu kad se ima u vi­du da se stva­ra asi­me­trič­ni če­tvo­ro­u­gao, pri če­mu ni­su oba­ve­zne do­sled­no­sti ni u atlant­skom sa­ve­zni­štvu ni i ru­sko-ki­ne­skim stra­te­škim aran­žma­ni­ma.

11. Iz­ve­sni fu­tu­ri­sti slu­te da na­sta­ju: „Ki­me­ri­ka”, kao spoj Ki­ne i Ame­ri­ke, i „Evro­si­ja”, kao spoj Evro­pe i Ru­si­je. Ne­ki­ma se či­ni, pak, da na­ra­sta RE­KA (Ru­si­ja, Evro­pa, Ki­na i Ame­ri­ka).

12. Oni­ma ko­ji ni­su ob­u­hva­će­ni kvar­te­tom ni­ti du­e­ti­ma unu­tar nje­ga, čak i ako bi hte­li na sve te stra­ne, pred­sto­ji – pom­no pra­će­nje si­tu­a­ci­je, za­rad što re­al­ni­jeg sop­stve­nog si­tu­i­ra­nja, da ne bi do­ži­ve­li sud­bi­nu „žr­tve­nih ja­ra­ca”.

13. Dve si­le se po­ve­zu­ju i u tra­že­nju re­še­nja za me­đu­na­rod­ne iza­zo­ve ka­kve pred­sta­vlja­ju te­ro­ri­zam, kli­mat­ski lo­mo­vi, nu­kle­ar­ne am­bi­ci­je Ira­na i Se­ver­ne Ko­re­je – sve uz ni­jan­si­ra­nje raz­li­ka ko­je po­ve­ća­va­ju i ne­iz­ve­sno­sti i na­de u kom­pro­mis.

14. Obe su do­ne­kle za­do­je­ne pred­sta­va­ma o sop­stve­noj su­per­i­or­no­sti. Ki­na na osno­vu drev­ne, a Ame­ri­ka na osno­vu bli­ske pro­šlo­sti, što po­ve­ća­va ri­zi­ke „raz­ja­šnja­va­nja”.

15. Tre­nut­no se ne vi­di na­čin ko­jim bi sve­le ra­ču­ne a da obe ne pre­tr­pe ve­li­ku šte­tu, što, shod­no obo­stra­nom smi­slu za vaj­du, na­go­ve­šta­va da će se po­tru­di­ti da sa­da­šnje sta­nje odr­že, bar ono­li­ko ko­li­ko bi za­ra­di­li na tu­đim po­gre­šnim prog­no­za­ma.

Ukrat­ko: u tran­zi­ci­ja­ma smo – znat­no ve­ćim od onih ko­je ose­ća­mo kao po­je­di­nač­ne na­ci­je. Ako su vo­de­ći ka­pi­ta­li­sti i ko­mu­ni­sti na­šli za­jed­nič­ki in­te­res, mo­guć­na su i dru­ga „ču­da”.

Naj­vi­še bih vo­leo da se ostva­ri kon­sta­ta­ci­ja Vi­la Du­ran­ta iz de­la „Um ca­ru­je” – da „ni­šta ne de­lu­je vas­pit­ni­je ne­go kad se čo­vek iz­ne­na­da za­ču­di”. Mo­žda baš to „na­vla­či” kla­di­o­ni­ča­re, iako im od­no­si Ame­ri­ka­na­ca i Ki­ne­za su­ge­ri­šu da tre­ba da se „vas­pi­ta­ju” ta­ko da ni­šta ne tre­ba ni da ih „iz­ne­na­di” ni da ih „za­ču­di”.

------------------------------------------------

Vre­me

U jed­nom ka­li­for­nij­skom pri­ruč­ni­ku za pri­pre­ma­nje ško­lo­va­nja Ki­ne­za u Ame­ri­ci, uka­zu­je se i na na­ci­o­nal­ne raz­li­ke u pri­da­va­nju va­žno­sti – vre­me­ni­ma. Pr­vi, pre­ci­zi­ra se, vi­še iz­vla­če po­u­ke iz pro­šlo­sti i upi­ru po­gle­de ka da­le­ko­se­žnoj bu­duć­no­sti, dok se dru­gi ma­nje za­ni­ma­ju za ono što je ne­kad bi­lo i oče­ku­ju efek­te od bli­ske su­tra­šnji­ce.

-----------------------------------

Ra­ču­ni­ca

Rob­na raz­me­na Ame­ri­ke i Ki­ne do­sti­gla je pro­šle go­di­ne vred­nost od 366 mi­li­jar­di do­la­ra. Pre­ma va­šing­ton­skim po­da­ci­ma, de­fi­cit SAD je bio 226,8 mi­li­jar­di. Ki­ne­zi, zbog raz­li­ka u na­či­nu ra­ču­na­nja, ka­žu da je taj de­fi­cit bio znat­no ma­nji. Ali ne po­ri­ču da je – ve­li­ki.

------------------------------------

Raz­li­ka

Vred­nost tr­go­vi­ne iz­me­đu Ki­ne i Ru­si­je je na­glo po­ra­sla ove go­di­ne, sa­op­šte­no je. Ako se ob­i­sti­ne i ozva­ni­če­ne na­de, do­sti­ći će ni­vo iz­me­đu 60 i 80 mi­li­jar­di do­la­ra, što je bar če­ti­ri i ne­što pu­ta ma­nji iz­nos od raz­me­ne Ki­ne sa SAD.

----------------------------------------

Ob­ve­zni­ce

Ki­na je, po­tvr­đu­ju va­šing­ton­ske sta­ti­sti­ke, naj­ve­ći po­sed­nik ob­ve­zni­ca ame­rič­kog jav­nog du­ga. Pre­ma zva­nič­nim po­da­ci­ma, dr­ži ih u vred­no­sti od 895,2 mi­li­jar­de do­la­ra. Sle­de: Ja­pan – sa bez­ma­lo 785, Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja sa 279, ze­mlje iz­vo­zni­ce naf­te sa 229,5, Bra­zil sa 164,4 mi­li­jar­de do­la­ra…

 ----------------------------------------

Ran­gi­ra­nje

Iako je Ki­na iz­bi­la na tre­će me­sto – iza EU i SAD – po re­al­noj ukup­noj eko­nom­skoj mo­ći, ona znat­no za­o­sta­je za mno­gi­ma ze­mlja­ma na li­sti MMF-a, na­či­nje­noj pre­ma pro­šlo­go­di­šnjem do­hot­ku po sta­nov­ni­ku. Po tom kri­te­ri­ju­mu – po ko­me je Sr­bi­ja 74. – njoj je pri­pa­lo tek 98. me­sto na ta­be­li sa 180 ran­gi­ra­nih, na či­jem je če­lu Luk­sem­burg, a na ko­joj Ame­ri­ka za­u­zi­ma de­ve­tu po­zi­ci­ju.