Границе насупрот слободи

Из­ло­жбе у два га­ле­риј­ска про­сто­ра у Бе­о­гра­ду пр­во су ком­плет­но пред­ста­вља­ње мул­ти­ме­ди­јал­не умет­ни­це Ве­сне Пе­ру­но­вић у гра­ду из ко­јег се пре 22 го­ди­не пре­се­ли­ла у Ка­на­ду где за­у­зи­ма зна­чај­но ме­сто на умет­нич­кој сце­ни. „Без гра­ни­ца” на­зив је ње­них по­став­ки у Кул­тур­ном цен­тру Бе­о­гра­да и у Про­дај­ној га­ле­ри­ји Бе­о­град на ко­ји­ма су при­ка­за­ни цр­те­жи, ви­део ра­до­ви и ам­би­јен­тал­не ин­ста­ла­ци­је кроз ко­је аутор­ка, ко­ри­сте­ћи ела­стич­не ма­те­ри­ја­ле (жи­цу, рас­те­гљи­ви ко­нац, гу­ми­це, нај­лон ча­ра­пе), по­ка­зу­је да гра­ни­це мо­гу да се по­ме­ра­ју.

„Из­ло­жба се ба­ви на­шим лич­ним гра­ни­ца­ма и огра­ни­че­њи­ма нас као људ­ских би­ћа. Ба­ви се, та­ко­ђе, гра­ни­ца­ма из­ме­ђу по­је­ди­на­ца, на­ци­ја, др­жа­ва, ре­ли­ги­ја. На­су­прот гра­ни­ца­ма сто­ји сло­бо­да и у мом ра­ду по­сто­ји на­ме­ра да огра­ни­че­ња бу­ду у рав­но­те­жи са ни­во­ом сло­бо­де ко­ји има­мо”, ка­же умет­ни­ца о по­став­ка­ма ко­је ће по­сле Бе­о­гра­да би­ти при­ка­за­не и у Но­вом Са­ду, Чач­ку, Ни­шу и Ба­ња­лу­ци. Она до­да­је да се, осим уни­вер­зал­ним те­ма­ма, „Без гра­ни­ца” од­но­си и на не­што спе­ци­фич­но – на Ју­го­сла­ви­ју и Ср­би­ју, јер го­во­ри о по­де­ла­ма, су­ко­би­ма, ра­ту, на­си­љу, зи­до­ви­ма, о то­ме ко­ли­ко зи­до­ви ко­је по­ди­же­мо слу­же као за­шти­та а ко­ли­ко нас за­тва­ра­ју и одва­ја­ју.

Да ли се не­што про­ме­ни­ло у ва­шем умет­нич­ком раз­ми­шља­њу и из­ра­жа­ва­њу од ка­да ства­ра­те у Ка­на­ди?

Док сам жи­ве­ла ов­де, ба­ви­ла сам се ис­кљу­чи­во сли­кар­ством ко­је сам и ди­пло­ми­ра­ла. Те сли­ке су би­ле пред­ста­ве не­ких ме­ста из сно­ва, еска­пи­стич­ке сли­ке, а кад сам оти­шла та­мо, као умет­ник сам осе­ћа­ла да то што сам ра­ни­је ра­ди­ла ви­ше ни­је има­ло ни­ка­квог сми­сла и ни­је од­ра­жа­ва­ло мо­ју та­да­шњу си­ту­а­ци­ју. До­шла сам у Ка­на­ду кад ми је ћер­ка има­ла шест го­ди­на, муж ми је та­ко­ђе умет­ник и би­ло је те­шко при­ла­го­ди­ти се. Хте­ла сам да ра­дим са ма­те­ри­ја­ли­ма ко­ји су у се­би ви­ше има­ли ка­рак­те­ри­сти­ке кон­флик­та и кон­тра­ста. По­че­ла сам да ко­ри­стим ви­део и пер­фор­манс о ко­ји­ма та­да ни­сам мно­го зна­ла.

Ко­ја сте огра­ни­че­ња лич­но ис­ку­си­ли пре­се­ље­њем у Ка­на­ду?

Гра­ни­це ко­је по­сто­је ов­де и та­мо су дру­га­чи­је. Та­мо је, ипак, еми­грант­ска кул­ту­ра и за љу­де ко­ји до­ђу по­сто­је нај­пре је­зич­ка огра­ни­че­ња, за­тим, ка­ко чи­та­те ко­до­ве њи­хо­ве ко­му­ни­ка­ци­је, ка­ко ће­те се адап­ти­ра­ти на та но­ва пра­ви­ла. Иза­зов је да се те гра­ни­це пре­ва­зи­ђу, да се при­ла­го­ди­мо као људ­ска би­ћа, а ка­сни­је то ути­че и на умет­нич­ки рад. За ме­не је то иза­зов, јер во­лим те­ме ко­је се ба­ве су­ко­би­ма, су­прот­но­сти­ма, ди­хо­то­ми­ја­ма, тен­зи­ја­ма, не­чим што тра­жи раз­ре­ше­ње.

Ка­кав је ста­тус умет­ни­ка у Ка­на­ди бу­ду­ћи да сте до­би­ја­ли на­гра­де, сти­пен­ди­је и да сте до­ста из­ла­га­ли та­мо?

По­ло­жај умет­ни­ка је до­ста до­бар у сми­слу да их др­жа­ва фи­нан­си­ра, да до­би­ја­ју на­кна­ду за из­ло­жбе. С дру­ге стра­не, умет­ност ни­је то­ли­ко це­ње­на као ов­де. Љу­ди не­ма­ју свест да је кул­ту­ра то­ли­ко ва­жна, јер по­сто­ји ин­ду­стри­ја за­ба­ве и дру­ге ства­ри ко­је од­вла­че па­жњу од кул­ту­ре ко­ја ни у ме­ди­ји­ма ни­је то­ли­ко пра­ће­на. У Евро­пи је по­зна­ва­ње и пра­ће­ње кул­ту­ре по­пут ста­ту­сног сим­бо­ла.

Да ли би вам би­ло лак­ше или те­же да сте свој умет­нич­ки пут ства­ра­ли ов­де?

То се и ја че­сто пи­там. Си­гур­но би би­ло дру­га­чи­је. Ми­слим да ни­кад не бих ра­ди­ла она­ко ка­ко сам та­мо. До­ста тих ра­до­ва ба­ви се су­ко­бом, од­ла­ском из зе­мље, али ми је та дис­тан­ца до­зво­ли­ла да бо­ље по­сма­трам оно што се ов­де до­га­ђа­ло и да имам објек­тив­ни­ји од­нос. Ве­ро­ват­но ов­де ни­кад не бих то­ли­ко екс­пе­ри­мен­ти­са­ла са раз­ли­чи­тим ме­ди­ји­ма што је би­ло по­сле­ди­ца по­тре­бе да се из­ра­зим на не­ки ефек­тив­ни­ји на­чин. У ма­те­ри­јал­ном сми­слу ов­де би ми си­гур­но би­ло те­же.

Пра­ти­те ли ов­да­шњу ли­ков­ну сце­ну и мо­же­те ли да је упо­ре­ди­те са ка­над­ском?

То су две раз­ли­чи­те ди­на­ми­ке. То­рон­то има мно­го га­ле­ри­ја, има раз­ви­јен си­стем цен­та­ра ко­је во­де са­ми умет­ни­ци. Др­жа­ва фи­нан­си­ра умет­ни­ке пре­ко ра­зних кон­кур­са и сти­пен­ди­ја што им да­је си­гур­ност и мо­гућ­ност да ра­де екс­пе­ри­мен­тал­не ства­ри, ко­је не за­ви­се од ко­мер­ци­јал­ног успе­ха.

А. Ма­рин­ко­вић