Granice nasuprot slobodi

Iz­lo­žbe u dva ga­le­rij­ska pro­sto­ra u Be­o­gra­du pr­vo su kom­plet­no pred­sta­vlja­nje mul­ti­me­di­jal­ne umet­ni­ce Ve­sne Pe­ru­no­vić u gra­du iz ko­jeg se pre 22 go­di­ne pre­se­li­la u Ka­na­du gde za­u­zi­ma zna­čaj­no me­sto na umet­nič­koj sce­ni. „Bez gra­ni­ca” na­ziv je nje­nih po­stav­ki u Kul­tur­nom cen­tru Be­o­gra­da i u Pro­daj­noj ga­le­ri­ji Be­o­grad na ko­ji­ma su pri­ka­za­ni cr­te­ži, vi­deo ra­do­vi i am­bi­jen­tal­ne in­sta­la­ci­je kroz ko­je autor­ka, ko­ri­ste­ći ela­stič­ne ma­te­ri­ja­le (ži­cu, ras­te­glji­vi ko­nac, gu­mi­ce, naj­lon ča­ra­pe), po­ka­zu­je da gra­ni­ce mo­gu da se po­me­ra­ju.

„Iz­lo­žba se ba­vi na­šim lič­nim gra­ni­ca­ma i ogra­ni­če­nji­ma nas kao ljud­skih bi­ća. Ba­vi se, ta­ko­đe, gra­ni­ca­ma iz­me­đu po­je­di­na­ca, na­ci­ja, dr­ža­va, re­li­gi­ja. Na­su­prot gra­ni­ca­ma sto­ji slo­bo­da i u mom ra­du po­sto­ji na­me­ra da ogra­ni­če­nja bu­du u rav­no­te­ži sa ni­vo­om slo­bo­de ko­ji ima­mo”, ka­že umet­ni­ca o po­stav­ka­ma ko­je će po­sle Be­o­gra­da bi­ti pri­ka­za­ne i u No­vom Sa­du, Čač­ku, Ni­šu i Ba­nja­lu­ci. Ona do­da­je da se, osim uni­ver­zal­nim te­ma­ma, „Bez gra­ni­ca” od­no­si i na ne­što spe­ci­fič­no – na Ju­go­sla­vi­ju i Sr­bi­ju, jer go­vo­ri o po­de­la­ma, su­ko­bi­ma, ra­tu, na­si­lju, zi­do­vi­ma, o to­me ko­li­ko zi­do­vi ko­je po­di­že­mo slu­že kao za­šti­ta a ko­li­ko nas za­tva­ra­ju i odva­ja­ju.

Da li se ne­što pro­me­ni­lo u va­šem umet­nič­kom raz­mi­šlja­nju i iz­ra­ža­va­nju od ka­da stva­ra­te u Ka­na­di?

Dok sam ži­ve­la ov­de, ba­vi­la sam se is­klju­či­vo sli­kar­stvom ko­je sam i di­plo­mi­ra­la. Te sli­ke su bi­le pred­sta­ve ne­kih me­sta iz sno­va, eska­pi­stič­ke sli­ke, a kad sam oti­šla ta­mo, kao umet­nik sam ose­ća­la da to što sam ra­ni­je ra­di­la vi­še ni­je ima­lo ni­ka­kvog smi­sla i ni­je od­ra­ža­va­lo mo­ju ta­da­šnju si­tu­a­ci­ju. Do­šla sam u Ka­na­du kad mi je ćer­ka ima­la šest go­di­na, muž mi je ta­ko­đe umet­nik i bi­lo je te­ško pri­la­go­di­ti se. Hte­la sam da ra­dim sa ma­te­ri­ja­li­ma ko­ji su u se­bi vi­še ima­li ka­rak­te­ri­sti­ke kon­flik­ta i kon­tra­sta. Po­če­la sam da ko­ri­stim vi­deo i per­for­mans o ko­ji­ma ta­da ni­sam mno­go zna­la.

Ko­ja ste ogra­ni­če­nja lič­no is­ku­si­li pre­se­lje­njem u Ka­na­du?

Gra­ni­ce ko­je po­sto­je ov­de i ta­mo su dru­ga­či­je. Ta­mo je, ipak, emi­grant­ska kul­tu­ra i za lju­de ko­ji do­đu po­sto­je naj­pre je­zič­ka ogra­ni­če­nja, za­tim, ka­ko či­ta­te ko­do­ve nji­ho­ve ko­mu­ni­ka­ci­je, ka­ko će­te se adap­ti­ra­ti na ta no­va pra­vi­la. Iza­zov je da se te gra­ni­ce pre­va­zi­đu, da se pri­la­go­di­mo kao ljud­ska bi­ća, a ka­sni­je to uti­če i na umet­nič­ki rad. Za me­ne je to iza­zov, jer vo­lim te­me ko­je se ba­ve su­ko­bi­ma, su­prot­no­sti­ma, di­ho­to­mi­ja­ma, ten­zi­ja­ma, ne­čim što tra­ži raz­re­še­nje.

Ka­kav je sta­tus umet­ni­ka u Ka­na­di bu­du­ći da ste do­bi­ja­li na­gra­de, sti­pen­di­je i da ste do­sta iz­la­ga­li ta­mo?

Po­lo­žaj umet­ni­ka je do­sta do­bar u smi­slu da ih dr­ža­va fi­nan­si­ra, da do­bi­ja­ju na­kna­du za iz­lo­žbe. S dru­ge stra­ne, umet­nost ni­je to­li­ko ce­nje­na kao ov­de. Lju­di ne­ma­ju svest da je kul­tu­ra to­li­ko va­žna, jer po­sto­ji in­du­stri­ja za­ba­ve i dru­ge stva­ri ko­je od­vla­če pa­žnju od kul­tu­re ko­ja ni u me­di­ji­ma ni­je to­li­ko pra­će­na. U Evro­pi je po­zna­va­nje i pra­će­nje kul­tu­re po­put sta­tu­snog sim­bo­la.

Da li bi vam bi­lo lak­še ili te­že da ste svoj umet­nič­ki put stva­ra­li ov­de?

To se i ja če­sto pi­tam. Si­gur­no bi bi­lo dru­ga­či­je. Mi­slim da ni­kad ne bih ra­di­la ona­ko ka­ko sam ta­mo. Do­sta tih ra­do­va ba­vi se su­ko­bom, od­la­skom iz ze­mlje, ali mi je ta dis­tan­ca do­zvo­li­la da bo­lje po­sma­tram ono što se ov­de do­ga­đa­lo i da imam objek­tiv­ni­ji od­nos. Ve­ro­vat­no ov­de ni­kad ne bih to­li­ko eks­pe­ri­men­ti­sa­la sa raz­li­či­tim me­di­ji­ma što je bi­lo po­sle­di­ca po­tre­be da se iz­ra­zim na ne­ki efek­tiv­ni­ji na­čin. U ma­te­ri­jal­nom smi­slu ov­de bi mi si­gur­no bi­lo te­že.

Pra­ti­te li ov­da­šnju li­kov­nu sce­nu i mo­že­te li da je upo­re­di­te sa ka­nad­skom?

To su dve raz­li­či­te di­na­mi­ke. To­ron­to ima mno­go ga­le­ri­ja, ima raz­vi­jen si­stem cen­ta­ra ko­je vo­de sa­mi umet­ni­ci. Dr­ža­va fi­nan­si­ra umet­ni­ke pre­ko ra­znih kon­kur­sa i sti­pen­di­ja što im da­je si­gur­nost i mo­guć­nost da ra­de eks­pe­ri­men­tal­ne stva­ri, ko­je ne za­vi­se od ko­mer­ci­jal­nog uspe­ha.

A. Ma­rin­ko­vić