Ако треба, ја ћу отићи на Хашки трибунал

Рат­ко Мла­дић, рат­ни ко­ман­дант бо­сан­ских Ср­ба, ни­је за­бе­ле­жио у свом днев­ни­ку шта је ре­као 28. де­цем­бра 1995. го­ди­не у ка­би­не­ту Сло­бо­да­на Ми­ло­ше­ви­ћа у Бе­о­гра­ду, на са­ве­то­ва­њу ру­ко­вод­ства Вој­ске Ре­пу­бли­ке Срп­ске с по­ли­тич­ким и вој­ним вр­хом Ју­го­сла­ви­је. Али то пи­ше у сте­но­гра­му-за­пи­сни­ку ко­ји је био уз днев­ни­ке про­на­ђе­не у ње­го­вој ку­ћи 23. фе­бру­а­ра ове го­ди­не. 

Рат­ко Мла­дић: „Не ве­ру­јем Џо­вла­ну (глав­но­ко­ман­ду­ју­ћи ме­ђу­на­род­них сна­га у БиХ). Ако тре­ба ја ћу оти­ћи на Ха­шки три­бу­нал, јер ви то ни­сте обез­бе­ди­ли и ако је то жр­тва срп­ског је­дин­ства – у ре­ду. Же­лим да вам по­мог­нем, али не мо­же се ВРС оп­ту­жи­ва­ти... И скром­но да ка­жем да је ВРС из­не­ла глав­ни те­рет и не при­хва­там ла су САД на­ма ово обез­бе­ди­ле – ми смо и ви од­бра­ни­ли Ба­ња­лу­ку... Вре­ме ће ре­ћи и оце­ни­ти, ни­смо се ми по­ко­ле­ба­ли ни ка­да су нас бом­бар­до­ва­ли они ко­ји нам са­да ну­де мир и по­моћ... Ja не при­хва­там да ме­не ни­ко та­ко на сра­ман на­чин укло­ни, а по­што ви­дим да су се и ови на Па­ла­ма од­ре­кли мо­гу оти­ћи јер сву­где ће ми би­ти лич­но бо­ље јер на овој ду­жно­сти сам жив пе­чен – не­до­пе­чен... Деј­тон­ски спо­ра­зум има не­са­гле­ди­ве не­га­тив­не по­сле­ди­це јер око 150.000 љу­ди мо­ра­мо исе­ли­ти, ни­смо до­би­ли из­лаз на мо­ре што је ша­мар на­ро­ду, Хер­це­го­ви­на је од­се­че­на – прак­тич­но је при­ре­пак Цр­не Го­ре, Иг­ман, Бје­ла­шни­ца, Ја­хо­ри­на су нам узе­ти. Вој­ску Ре­пу­бли­ке Срп­ске оп­ту­жу­ју и за Кра­ји­ну и за 13 оп­шти­на у на­шој Кра­ји­ни и да вас оба­ве­стим у Са­ра­је­ву ни­ко не­ће оста­ти... Же­лим да вам ка­жем да ће би­ти те­шко­ћа у спро­во­ђе­њу Деј­тон­ског спо­ра­зу­ма. Скре­ни­те им па­жњу да ми ни­смо сто­ка и тра­жи­мо са­рад­њу... јер ка­ко нам да­нас ула­зе у фа­бри­ке, су­тра ће у спа­ва­ће со­бе. Не­ћу мо­ћи спре­чи­ти срп­ског мла­ди­ћа да рас­па­ли ЗО­ЉОМ по њи­ма ка­да се по­на­ша­ју као оку­па­то­ри... Тре­ба тра­жи­ти сву­где са­ве­зни­ке и не ве­ру­јем да ће САД на­ма по­мо­ћи, а њи­ма од­мо­ћи и ми­слим да смо и у про­шлом вре­ме­ну ги­ну­ли за њих и њи­хов цвет на Бал­ка­ну за­ли­ва­ли на­шом кр­вљу. Не же­лим ла бу­дем оп­те­ре­ће­ње срп­ском на­ро­ду, ако тре­бам да одем – оти­ћи ћу, али од­би­јам све на­па­де на ВРС, та­ман да су и од го­спод Бо­га.

Сло­бо­дан Ми­ло­ше­вић: Не­ма­мо на­ме­ру да из­ру­чу­је­мо ни­ко­га, чак ни Ра­до­ва­на Ка­ра­џи­ћи, а ка­мо­ли те­бе, Рат­ко. Ха­шки три­бу­нал за­бо­ра­ви­те. Ниг­де не­ће кро­чи­ти но­гом да би не­ко­га хап­си­ли. То су по­ли­тич­ке игре и не­ма ве­зе с пра­во­су­ђем. Ja сам у Па­ри­зу тра­жио да уђе у Спо­ра­зум кла­у­зу­ла сле­де­ће са­др­жи­не: „Стра­не са­ра­ђу­ју у про­го­ну од­го­вор­них за рат­не зло­чи­не”, то је уни­вер­зал­но и ја без то­га ни­сам хтео да пот­пи­шем.

Рат­ко Мла­дић: Ни­ко не мо­же Рат­ка Мла­ди­ћа жи­вог са­хра­ни­ти. Они ће нас на­те­ра­ти да ме­не ис­по­ру­чи­те, а су­ђе­ње ме­ни је су­ђе­ње срп­ском на­ро­ду и ва­ма и Пе­ри­ши­ћу. 

Би­ло је то фи­на­ле 1995. го­ди­не чи­ја је дру­га по­ло­ви­на би­ла обе­ле­же­на хр­ват­ском „Олу­јом” ко­ја је ет­нич­ки очи­сти­ла Кра­ји­ну од Ср­ба, Деј­тон­ским спо­ра­зу­мом и Мла­ди­ће­вим пре­го­во­ри­ма с Фран­цу­зи­ма, Ру­си­ма и функ­ци­о­не­ри­ма Ср­би­је о суд­би­ни дво­ји­це фран­цу­ских пи­ло­та.

Рат­ко Мла­дић је ве­ро­вао у сна­гу сво­је вој­ске и свог оруж­ја и он­да ка­да су по­ра­зи и гу­би­так те­ри­то­ри­је по­ста­ли ствар­ност. И ка­да је пад Ба­ња­лу­ке за­ви­сио од од­лу­ке Хр­ва­та да ли ће је за­у­зе­ти, а не од мо­гућ­но­сти Ср­ба да је од­бра­не, ко­ман­дант бо­сан­ских Ср­ба се чвр­сто др­жао ре­че­ни­це ко­ју је 14. ју­ла 1994. за­пи­сао у свој днев­ни­ка ве­ли­ким сло­ви­ма „ПЛАН ОД­БИ­ТИ, РАТ ДО­БИ­ТИ!”.

Та ре­че­ни­ца, ко­ја се од­но­си­ла на план Кон­такт гру­пе, обе­ле­жи­ће и раз­го­во­ре во­ђе­не у ле­то и је­сен 1995. го­ди­не о Спо­ра­зу­му у Деј­то­ну.

На пр­вој стра­ни­ци „ро­ков­ни­ка бра­он бо­је без нат­пи­са”, под да­ту­мом 25. ав­густ 1995, са са­стан­ка „срп­ског ру­ко­вод­ства у До­ба­нов­ци­ма”, Мла­дић од­мах на по­чет­ку бе­ле­жи пи­та­ње Ра­до­ва­на Ка­ра­џи­ћа: „Је ли с Кра­ји­ном го­то­во, има­мо ли на­ме­ру да је вра­ћа­мо”. Сло­бо­дан Ми­ло­ше­вић ни­је гу­био вре­ме­на, ула­зак хр­ват­ске вој­ске у Книн за ње­га је био не­по­вра­тан чин, а ру­ко­вод­ству бо­сан­ских Ср­ба за­то је са­суо ре­че­ни­цу о њи­хо­вој мо­гу­ћој бу­дућ­но­сти: „Бр­зим ра­том би пре­ста­ла иде­ја и те­о­риј­ски о РС”. Из­гле­да­ло је да Ка­ра­џић у том мо­мен­ту, ка­да је пред очи­ма сви­ма био ег­зо­дус Ср­ба из Кра­ји­не, не­ма ви­ше ди­ле­ме: „Не­ће­мо ми ре­ћи НЕ аме­рич­кој ва­ри­јан­ти”. По­ка­за­ће се ка­сни­је да то ипак ни­је ни ње­гов, а на­ро­чи­то не став Рат­ка Мла­ди­ћа.

„У Деј­то­ну су Ср­би за­у­зе­ли ме­сто у ср­ци­ма Аме­ри­ка­на­ца ко­је су до са­да има­ли Му­сли­ма­ни”, ре­че­ни­ца је с ко­јом Сло­бо­дан Ми­ло­ше­вић до­че­ку­је у До­ба­нов­ци­ма 27. но­вем­бра 1995. го­ди­не ру­ко­вод­ство бо­сан­ских Ср­ба. Пред­сед­ник Ср­би­је је твр­дио: „Ми смо до­би­ли ½ БиХ, из­лаз на мо­ре, не­ма ни­јед­ног гра­да на Са­ви ко­ји ни­је наш, не­ма ни на Дри­ни (сем Го­ра­жда) ко­ји ни­је наш... До­би­је­на је др­жа­ва за­пад­но од Дри­не гдје ни­ка­да ни­је по­сто­ја­ла... Кра­ји­шни­ко­ве ур­ли­ке да су нам САД не­при­ја­тељ­ска стра­на на­сто­јао сам да сти­шам”.

Ни­је, ме­ђу­тим, Кра­ји­шник био глав­ни про­блем Ми­ло­ше­ви­ћа ко­ји је Мла­ди­ћу и ње­го­вим ста­ре­ши­на­ма ре­као: „За нас је нај­бит­ни­је да вој­ска има по­зи­ти­ван став пре­ма ми­ров­ном про­це­су. Ове ма­пе и гра­ни­це су фик­сне и не мо­гу се ме­ња­ти ло­кал­ном и гло­бал­ном вој­ном ак­ци­јом и то се не би сма­тра­ло ра­том већ чи­сто те­ро­ри­стич­ком ак­ци­јом. Не­ма ви­ше кро­је­ња ма­па ра­то”

Сво­је са­го­вор­ни­ке Ми­ло­ше­вић је са­ве­то­вао: „Осло­бо­ди­те се Ру­са, они не мо­гу ни се­би по­мо­ћи... Ру­си ис­кљу­чи­во бри­ну о свом ин­те­ре­су и њи­ма је бит­но да има­ју до­бре од­но­се са САД и спрем­ни су да нас про­да­ју”

О Ми­ло­ше­ви­ће­вим ре­чи­ма „ужи део Ге­не­рал­шта­ба Вој­ске Ре­пу­бли­ке Срп­ске” раз­го­ва­рао је 31. 11. 95. на КМ (ко­манд­но ме­сто), али у днев­ни­ку се не бе­ле­жи ни­јед­на ре­ак­ци­ја, њих за­то има са са­стан­ка вр­хов­не ко­ман­де РС одр­жа­не 1. де­цем­бра. Мла­дић бе­ле­жи да се Кра­ји­шник у из­ла­га­њу „ни­је до­та­као кључ­них пи­та­ња”. Сле­де ци­та­ти Ка­ра­џи­ћа и Бу­хе.

Пред­сед­ник РС: „У по­след­њем тре­нут­ку смо се из­ву­кли, мо­гли смо за­гла­ви­ти у уни­тар­ној Бо­сни”.

Ми­ни­стар спољ­них по­сло­ва РС: „Мо­гли смо да би­ра­мо из­ме­ђу не­што и ни­шта. Став вој­ске са­жет је био у ре­че­ни­ци ге­не­ра­ла То­ли­ми­ра: – Овај до­ку­мент је то­тал­но не­при­хва­тљив, већ је то оку­па­ци­ја од стра­не НА­ТО... Вр­ши се по­ли­тич­ка и вој­на оку­па­ци­ја Бал­ка­на од стра­не НА­ТО пак­та.

По­том у Бе­о­гра­ду 28. де­цем­бра сле­ди, ка­ко га Мла­дић у днев­ни­ку на­сло­вља­ва, „СА­СТА­НАК са Пред­сед­ни­ком Ми­ло­ше­ви­ћем”. Ме­ђу до­ку­мен­ти­ма на­ђе­ним у Мла­ди­ће­вој ку­ћи 23. фе­бру­а­ра ове го­ди­не на­ла­зи се и сте­но­грам с те сед­ни­це. У од­но­су на Днев­ник то је „хла­дан” текст. Са­мо текст и ни­шта ви­ше, док Мла­дић бе­ле­же­ћи у Днев­ни­ку из­ла­га­ња уче­сни­ка раз­го­во­ра ста­вља по не­ко­ли­ко зна­ко­ва уз­ви­ка или пи­та­ња, под­вла­чи ре­чи.

Са­ста­нак је по­чео Ми­ло­ше­ви­ће­вим хва­ло­спе­вом: хр­ват­ски на­ци­о­на­ли­ста Ве­се­ли­ца је ре­као да је срп­ска др­жа­ва за­пад­но од Дри­не по­раз Хр­ват­ске; спре­чио сам пад Ба­ња­лу­ке уз по­моћ Аме­ри­ка­на­ца; од по­чет­них 30 од­сто те­ри­то­ри­је ко­ли­ко су нам ну­ди­ли до­шли смо до 49 од­сто... „Ал­тер­на­ти­ва то­ме је би­ло про­ду­же­ње ра­тапро­тив це­лог све­та и гу­би­так Ре­пу­бли­ке Срп­ске. За­то у За­гре­бу има мно­го де­мон­стра­ци­ја”, ре­као је Ми­ло­ше­вић.

(/slika3)

Пред­сед­ник Ср­би­је се тру­дио да бу­де оштар ска­чу­ћи с те­ме на те­му и у да­ху је из­го­во­рио: „На­ци­о­на­ли­зам је на­о­па­ка иде­ја и свест, то је из­о­па­че­но и ми смо то ре­кли ру­ко­вод­ству РС предве го­ди­не, а они су ми­сли­ли да уз по­зајм­ље­не лу­да­ке Ше­ше­ља и Дра­шко­ви­ћа мо­гу не­што на­пра­ви­ти, а ево има­мо огром­не гу­бит­ке. НА­ТО је бо­љи од УН­ПРО­ФОР-а јер је до­шао да по­де­ли Бо­сну. Да је усво­јен Кра­ји­шни­ков пред­лог са­ра­јев­ског ди­стрик­та то би би­ла коп­ча за све оста­ло и ми би смо на кра­ју из­гу­би­ли. Це­ним да ће РХ (Ре­пу­бли­ка Хр­ват­ска) при­по­ји­ти свој део БиХ, а му­сли­ма­ни ићи прена са­рад­њу са CPJ, не­го с РХ. Нај­ве­ћи страх за Кра­ји­шни­ка и Бу­ху је био ка­да су ме пи­та­ли да ли бих при­мио у СРЈ му­сли­ма­не? Ja сам ре­као да. Пр­во: на­ша са­рад­ња са ИФОР-ом је до­бра при­ли­ка и дру­го: у РС је на­пра­вље­на та­ква Вла­да ла је од­мах тре­ба ухап­си­ти”. 

У овом де­лу по­сто­је јед­на раз­ли­ка у зва­нич­ном сте­но­гра­му и Мла­ди­ће­вим бе­ле­шка­ма. Ге­не­рал ци­ти­ра Ми­ло­ше­ви­ћа: „Не­за­ви­сна РС не­ма шан­су” и уз ту ре­че­ни­цу ста­вља два зна­ка уз­ви­ка. 

Сле­ди део Ми­ло­ше­ви­ће­вог го­во­ра би­тан за Мла­ди­ћа: „Ре­као сам Аме­ри­кан­ци­ма да не­ће­мо да­ва­ти на­ше гра­ђа­не оп­ту­же­не за рат­не зло­чи­не. Ка­ра­џић и Мла­дић су спе­ци­фич­ни, они су оп­ту­же­ни за узи­ма­ње та­ла­ца, по­го­то­во оних ко­ји су до­шли на ве­ру. Ви­ше њих ми је ре­кло: ду­жни су да ухап­се Ка­ра­џи­ћа и Мла­ди­ћа ако се срет­ну, али не­ће то ра­ди­ти. Ка­ра­џић јe ту па­мет­но ре­шио. Ви мо­ра­те од­ре­ди­ти чо­ве­ка ко­ји ће то ура­ди­ти, њи­ма не тре­ба по­штар, већ ко­ман­дант”. 

У Мла­ди­ће­вом Днев­ни­ку ове ре­чи Ми­ло­ше­ви­ћа ова­ко су за­бе­ле­же­не: „Кон­крет­не ства­ри (ове две ре­чи под­ву­че­не): – Пи­та­ње Ка­ра­џи­ћа и Мла­ди­ћа – Ре­као сам Аме­ри­кан­ци­ма да ни­ко­га не­ће­мо го­ни­ти (та реч пре­цр­та­на два пу­та) ис­по­ру­чи­ва­ти. – Узи­ма­ње та­ла­ца је рат­ни зло­чин... За вој­ни аспект ја­ко је ва­жно да ви од­ре­ди­те ко ће да за­сту­па ГШ њи­ма не тре­ба по­штар... (уз по­след­њу ре­че­ни­цу сто­је два зна­ка пи­та­ња)”. 

Бит­не су још две ре­че­ни­це из Ми­ло­ше­ви­ће­вог из­ла­га­ња: „Ка­ра­џић ме ма­ло­пре звао, био је и Пе­ри­шић и глав­но пи­та­ње му је би­ло дај пен­зи­о­ни­ши ми ове ге­не­ра­ле” и „Рат­ко, мо­лим те да се ре­ши пи­та­ње ко има овла­ште­ња ис­пред ГШ ВРС у ЗВК”. Ова дру­га ре­че­ни­ца зна­чи­ла је да Мла­дић ви­ше не мо­же да се ви­ђа с ко­ман­дан­ти­ма ме­ђу­на­род­них сна­га у БиХ. За­пи­су­ју­ћи је у Днев­ник Мла­дић до­да­је и ре­че­ни­цу Ми­ло­ше­ви­ћа ко­је не­ма у сте­но­гра­му: „Ми не­ма­мо ни­ка­кав зах­тев у том по­гле­ду” уз ко­ју ста­вља три зна­ка уз­ви­ка и је­дан знак пи­та­ња. 

Мла­дић је из­не­на­ђен већ пр­вим го­вор­ни­ком из ње­го­вог ти­ма. Уз ре­чи ге­не­ра­ла Гве­ра: „Да ни­је би­ло ан­га­жо­ва­ња Ј (уго­сла­ви­је) и Вас лич­но мо­жда не би ни би­ло РС” ста­вља знак пи­та­ња, а про­пу­шта да на­ве­де зах­тев Гве­ра да се не го­во­ри на исти на­чин о Ка­ра­џи­ћу и Мла­ди­ћу и да рат­ни ко­ман­дант бо­сан­ских Ср­ба мо­ра да ужи­ва за­шти­ће­ни ста­тус. 

По­што и дру­ги ге­не­ра­ли бу­ду тра­жи­ли да се пра­ви раз­ли­ка из­ме­ђу Ка­ра­џи­ћа и Мла­ди­ћа, у ко­рист овог дру­гог, Ми­ло­ше­вић је ре­као: „Ни­смо ни­ка­да иден­ти­фи­ко­ва­ли ВРС и ру­ко­вод­ство РС. По­ли­тич­ке гре­шке су би­ле на стра­те­шком ни­воу, а вој­нич­ке на так­тич­ком. Ра­до­ван Ка­ра­џић је ши­рио илу­зи­је да има по­се­бан од­нос са Кар­те­ром, а Хол­брук му је ре­као: ’Ко је­бе Кар­те­ра’. Ва­ше по­ли­тич­ко ру­ко­вод­ство је ши­ри­ло и ши­ри илу­зи­је и ла­жи. Би­ли су при­сут­ни Ли­лић, Ми­лу­ти­но­вић и Пе­ри­шић, ка­да је Ка­ра­џић за Деј­тон­ски спо­ра­зум ре­као ’нај­бри­љант­ни­ја по­бе­да срп­ског на­ро­да у 20. ве­ку’, а на Скуп­шти­ни ка­же ’да смо ми пре­го­ва­ра­ли би­ло би нам мно­го бо­ље’, а ја сам пр­ви дан Деј­то­на пу­стио Кра­ји­шни­ка да он ра­ди и ви­део да гу­би­мо све. Пи­та­ју ме љу­ди је ли тај чо­век нор­ма­лан”. 

По­том је усле­ди­ло фи­на­ле, Мла­ди­ћев го­вор с по­чет­ка тек­ста, за­бе­ле­жен у сте­но­гра­му, не­за­бе­ле­жен у Днев­ни­ку. То ни­је пре­се­дан. Мла­дић је че­сто то чи­нио, ни­је бе­ле­жио шта је он не­где и не­ко­ме ре­као.

Еки­па „По­ли­ти­ке”