КВАРЕЊЕ ИНСТИТУЦИЈА

Институције уређују односе између људи, односе између људи и институција и односе између институције и институција. Између осталог институције спречавају самовољу људи у самим институцијама, па и оних који воде саме институције. Правило каже да је институција јача од њеног лидера. Но, Срби се не држе правила. Чак се то ниподаштавање правила сматра бољим делом националног карактера. Па су тако у Србији институционални лидери јачи од институција. Да су институције јаче од својих лидера не би партије ни постављале своје људе на чело институција, не би било хасне! Да су институције јаче од својих лидера не би било хасне ни за лидере институција јер не би било корупције! Да су институције јаче од својих лидера Србија би била уређена држава!

Корумпирање (кварење) институција је од непосредне користи за политичку класу, а пре свега за државне људе и оне који руководе институцијама. Да је у питању цела политичка класа показује то што се ни опозиција (ова сада, она јуче и она прекјуче) не бори против кварења институција. Јер, баш такве, кварне институције ће им бити потребне, када дођу на власт! Покварене институције су облик испољавања партократске државе! Покварене институције су услов за процес претварања грађана у гњиде. Све ми се чешће чини како и гњида има више шанси од мене, пред разним шалтерима и шалтерџијама, у разним редовима за бескрајно чекање, у надежном очекивању стално одмичућег „заказаног времена за преглед” код „изабраног лекара”, у прибављању безбројних докумената за било шта које потом шалтерџија „проверава” једним притиском тамо негде по тастатури компјутера...

У Србији омиљени облик кварењa институција јесте њихово дуплирање, потом игнорисање једне од дуплих институција, а на крају игнорисање обе.

Пре неки дан у ,,Политици” је могло да се прочита како једна партија по земљи Србији скупља идеје за концепт децентрализације, док је рад Националног савета за децентрализацију „потпуно блокиран, управо тиме што га представници владе и поједини представници локалних самоуправа 'избегавају'”. Шта значи то ако влада опструише рад институције коју је основала? Зашто је влада и оснивала институцију коју уништава опструкцијом? Ради света, форме ради, да се спречи неки стваран рад на овом пољу или је нечија корист у питању?

Недавно влада седа за сто и разговара (преговара) са једном организацијом капиталиста и једном синдикалном организацијом, иако је сама основала Социо-економски савет у којем треба да се нађе са „репрезентативним” организацијама капиталиста и радника. Зашто? Да се спречи неки стваран рад на овом пољу или је нечија корист у питању?

Зашто влада, поред Савета за борбу против корупције, оснива и Агенцију за борбу против корупције... Ради света, форме ради, или да спречи неки стваран рад на овом пољу? „Дупло голо”!

Кад у нас институција не функционише, формира се нова институција, а стара наставља да слабо ради или да не ради! („Путеви Србије” – „Коридор 10” – „Коридори Србије”).

Какве су последице доношења закона које држава не може да спроведе, а сведоци смо доношења закона за које сви, па и држава, зна да се неће спроводити. Шта значи доношење закона уз ограду да ће се закон „у целини и целости” спроводити тек кроз неколико година? Шта бива са државом у којој се закони не спроводе, у којој нема санкција за оне који крше закон, у којој се закони доносе ради света, у којој закони не важе за све... Ништа друго, до умирање државе као институције и умирање државних институција које треба да се брину о законима и њиховом спровођењу. Зашто? Ради света, форме ради, да се спречи неки стваран рад на овом пољу или је нечија корист у питању?

(У студије институција треба увести случај листа „Студент”. У барем половини свог трајања социјалистичка је власт, незадовољна писањем „Студента”, смењивала једну редакцију и доводила другу „правовернију”. После неког времена и та редакција је досезала ниво критичности претходне, па и нешто више. Потом би и та редакција бивала смењена и довођени нови правоверници. И тако редом, из године у годину. „Студент” је од младих правоверника, брзо правио критички настројене младе људе... Како је у кафанској слободи говорио Илија Мољковић, сива еминенција многих редакција у којима није имао никакву функцију, „’Студент’ је убица комунистичких кадрова”. Поента је у томе што је институција „Студент” бивала јача од кадрова који је воде – и све док је тако, институција функционише, а чим лидери институције постану јачи од норми и правила на којима се институција заснива и које институција генерише и санкционише, од институције ништа, она је гола љуштура која прикрива самовољу политичара, она је приватна прћија оних којима је институција дата на управљање.)

Кварним институцијама људи не верују. Нема поверење у институције које не раде свој посао, у кварне институције, у мртве институције, у институције које су постале приватна прћија на хасну њихових (партијских) власника. А поверење је један од најважнијих темеља сваке институције.

У нас владајући систем партијске аутократије уводи институције у стање хибернације. Све док државне и друштвене институције воде партијски људи којима је управо партијска припадност највећи квалификатив за дати посао, нема ништа од институционалних реформи, нема ништа ни од транзиције (ма шта она значила), наравно нема ништа ни од демократије, па ни од државе; држава је партијска, а ми божји. Политичка легитимација стечена у октобру 2000. године истиче све брже! Једина шанса је департизација институција. За вођење институција – знање а не партијност, не рече ли то пре неки дан председник Тадић, или помену само знање!