Конгрес жури, Пентагон кочи

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, 31. маја – Пентагон није баш најсрећнији што је Конгрес започео политичку процедуру озакоњења отвореног служења хомосексуалаца у армији пре него што су стручно размотрени сви аспекти те промене и њен утицај на борбену готовост и морал армије у околностима када је она ангажована у два рата.

Иако је изгледало да су, када је ово питање у фебруару стављено на дневни ред, и политичари и војници на истој таласној дужини и сагласни да досадашњу праксу „не питај, не кажи” треба променити, очигледно је да војни врх сматра како се за овај заокрет треба припремити много пажљивије и приступити му са великим опрезом.

О томе је у недељу, у интервјуу Си-Ен-Ену говорио адмирал Мајкл Мален, начелних Здруженог генералштаба америчке војске, који сматра да је промена неопходна, али да би било боље да је Конгрес сачекао до 1. децембра, докле Пентагон треба да сачини своју анализу тактичких питања и проблема које ће донети отворено служење „геј популације” (термин хомосексуалци овде се сматра политички некоректним).

Политика „не питај, не кажи” озваничена је 1993, као једна од првих већих мера прве Клинтонове администрације и компромис заговорника и противника отвореног присуства хомосексуалаца у армијским редовима. Она подразумева да они са истополним сексуалним склоностима могу да буду у униформи све док се отворено не изјашњавају о томе, док са своје стране армија то питање неће покретати. Али кад то постане јавна чињеница, следи отказ. Од 1993. због хомосексуалности је отпуштено 13.000 војних професионалаца.

„Не желимо да ово унесе напетост у трупе у време док су ангажоване у два рата”, изјавио је адмирал Мален, кога у оваквом ставу подржава и бивши колега, генерал Колин Пауел, начелник Генералштаба од 1989. до 1993, и шеф дипломатије у Бушовој администрацији (2001–2005).

Државни секретар за одбрану Роберт Гејтс, који је на то место првобитно именован такође од стране Буша, каже пак „да може да прихвати” промену, али би и он волео да прво види како то без проблема може да буде примењено.

Да ће проблема бити, нико не сумња. То, како преноси штампа, брине и саме хомосексуалце у армији, којих је, према једној студији Универзитета Калифорније, око 66.000, или 2,2 одсто укупног војног персонала. Они нису одушевљени предстојећом променом страхујући да би, кад њихова сексуална оријентација буде обелодањена, могли да буду третирани другачије од других, шиканирани од колега, да буду посебно смештени (што заговара команда маринаца), да саборци са којима су досад били у пријатељским односима почну да их избегавају и да ће крајњи резултат бити пораст броја инцидената против хомосексуалаца.

Многи хомосексуалност оспоравају и на верској основи, има недоумица и око тога на какве бенефите могу да рачунају партнери истополних веза (у неким савезним државама хомосексуални бракови су легализовани, али их федерална администрација не признаје). Има дакле много практичних питања која су засад без одговора.

Укидање одредбе „не питај, не кажи”, било је иначе једно од важних предизборних обећања Барака Обаме, за кога је гласала, како се процењује, већина геј популације. Почетак конгресне процедуре је свакако намера да се ово обећање испуни, мада, уочи важних избора у новембру, на којима републиканци желе да поврате конгресну већину, опозиција сада сакупља политичке поене оптужујући председника да попуштајући геј лобију, игнорише проблеме које ова промена може да створи у армији.

Војска ће, међутим, имати последњу реч: да би нови закон ступио на снагу, Пентагон мора званично да потврди да то неће негативно утицати на морал и борбену готовост.

М. Мишић