Умро Андреј Вознесенски

Москва – Истакнути совјетски и руски песник и прозаиста Андреј Вознесенски умро је јуче у Москви у 77. години, јавиле су руске новинске агенције.

Припадао је песничкој авангарди „генерације шездесетих”. Тих година Вознесенски је своје стихове говорио у Паризу и Минхену, путовао у Италију, Француску и друге земље, а утисци са тих путовања преточени су у стихове његових песама.

Његове прве збирке поезије „Парабола” и „Мозаик”, објављене су 1960. године, а аутор је, између осталог, и збирки „Антисветови” (1964), „Ахилово срце” (1966), „Поглед” (1972), Искушење” (1978), „Казино ’Русија’” (1997).

По његовим стиховима постављене су представе у Театру на Таганки и у Ленкому. Почетком 1980-их почео је са писањем прозе.

Вознесенски је рођен 12. маја 1933. године у Москви а са 14 година је своје стихове послао Борису Пастернаку, који га је позвао у госте. Тај догађај одредио је живот будућег песника, подсетила је агенција РИА Новости.

Био је дописни члан Француске академије Маларме, почасни академик неколико међународних академија, од 1986. године секретар управе Савеза писаца СССР-а, а од 1995. године потпредседник Руског ПЕН центра.

Добитник је више међународних признања, између осталог и главне награде на Струшким вечерима поезије, 1984. године, а у Русији је награђен 2004. и 2008. године Орденом за заслуге за отаџбину трећег и другог степена.

Танјуг

---------------------------------------------------------------------------

Увек је најбоља последња књига

Андреј Вознесенски (1933–2010) један је од најзначајнијих руских песника. Пастернаков ученик, заклети модерниста, објављивао је књиге у тиражима од сто хиљада примерака, а могао је као од шале да напуни стадион од 80.000 места. На улици су га препознавали и заустављали. Његова поезија одсликавала је дилеме совјетског друштва које се мења. Волео је поп-музику, написао је речи за популарну песму „Добош”, а потом и рок-оперу.

Његова поезија је превођена на готово све европске језике. Радо је био виђен гост европских престоница. „Руска поезија, у основи, састоји се од музике”, говорио је у Торину; „Совјетска поезија је као пријатно храпави жубор пролећних облака у свађи између јутарњег мира и олује”, рекао је у Паризу; „Руски песници не могу бити ларпурлатистички лишени музике због саме лепоте речи”, казао је у Риму. Боравио је и у Америци. У Њујорку је доживео непријатност. У таксију је заборавио торбу у којој је било и хиљаду долара. Око два часа по поноћи на његовим вратима појавио се таксиста и вратио пртљаг. Вознесенски је написао песму: „Изгубио сам торбу, али сам нешто нашао/ Нашао да Њујорк није тако страшан и суров како се мисли/ Изгубио сам торбу и нашао човека/ А то је свакако важније”.

Боравио је и у нашој земљи више пута. Као гост Удружења књижевника Србије и издавачке куће „Слово љубве” боравио је у Београду 1982. године. Тада је представљена његова поема „Јабукопад”, у којој је главна личност Пикасо. Вознесенски је код Пикаса био, у једној од његових кућа, годину и по дана пре сликареве смрти. Домаћин је пуштао музику Чајковског, Први концерт. Када је неколико година касније посетио његову удовицу Жаклину поново је слушао Први концерт Чајковског. На питање новинара која је његова најбоља књига, одговорио је: „Сада мислим да је најбоља она коју сам јуче написао. Ја увек тако мислим: најбоља је она коју сам тек написао”.

У Београду је поново био, такође на позив Удружења књижевника Србије, 2005. године, када му је уручена награда „Богородица Тројеручица”, коју додељује Фондација „Иванка Милошевић” из Чикага. Поезија Вознесенског је, речено је тада, „одсјај православног осећања на лицу модерне Русије”. Славни руски песник је изразио велико задовољство што је поново у Београду и Србији. Промуклим, једва чујним, гласом прочитао је своју нову, тек написану, песму „Богоручица”. Похвалио се да је у Русији изашао седми том његових сабраних дела и показао једну књигу коју је сам илустровао, уз речи: „Ово је моје цвеће за Србију”.

Београдска „Просвета”, у библиотеци „Савремена светска поезија”, коју је уређивао познати српски песник Миодраг Павловић, објавила је у луксузној опреми књигу Андреја Вознесенског, двојезично, под насловом: „Антисветови”. Ову књигу изабраних песама (избор је начинио сам песник) препевао је Матија Бећковић. „Вознесенског”, написао је Бећковић, „не разликују од Јевтушенка, и та околност код најшире публике Вознесенском само шкоди. Он осећа нерв епохе! Иако светске славе, Вознесенски је песник свог језика и у свом језику”.

Обрадовао се и када је добио награду „Златни венац” Струшких вечери поезије. У Македонији никада пре тога није био, иако је носи у срцу због скопског земљотреса.

Деведесетих, обратио се Американцима: „Мојој земљи прети глад. Продавнице су празне. Жене проводе сате чекајући у редовима са мало наде да ће ишта добити. Нема меса. Ускоро у Москви неће бити ни млека. Тражим вашу помоћ. Нахраните перестројку”.

Пре две године (2008), прославио је 75. рођендан. Рођенданска честитка стигла је и од Дмитрија Медведева, председника Русије, који га је назвао „песником епохе”. Вознесенски је одликован Орденом заслуга за отаџбину II степена, објављена је његова нова књига и снимљен специјални филм. Због болести гласних жица, тешко је говорио, време је проводио у чувеном Переделкину, градићу писаца, у дачи коју је, као и многе његове колеге, добио од совјетске власти на доживотно коришћење.

З. Радисављевић