Сањари из пакла

Терористички напади исламских екстремиста који су кулминирали 11. септембра 2001. рушењем Кула близнакиња у Њујорку у свету су пробудили интересовање за једног писца који је, звучи невероватно, половину прошлог века био заборављен. Реч је о словеначком приповедачу и романсијеру Владимиру Бартолу (1903-1967), аутору  романа "Аламут" који је 1938, када је први пут објављен, наишао на ћутање и чак ниподаштавање. Можда је и зато друго издање чекало у Словенији две деценије...

Ипак, пред крај прошлог века роман је доживео књижевну реинкарнацију: данас се Бартол сматра једним од најважнијих у историји словеначке књижевности, ушао је у обавезну лектиру, а његов "Аламут" се и у Словенији и у свету тренутно оцењује као антиципација страхота које ће се десити у другој половини 20. столећа и наставити у трећем миленијуму.

"Аламут" је први пут преведен на српски језик 1955. године, потом поново пре пар година да би се, ових дана, појавио трећи пут, у новом преводу Срећка Чолаковића са словеначког и у издању "Прометеја" из Новог Сада.

Роман је у свету у овом часу издавачки и читалачки "погодак": преведен је на више од 19 језика - чешки, француски, немачки, турски, шпански, грчки, арапски, чак и корејски, а очекује се и превод на енглески. Свака претња терориста Западу или терористичка акција бацају изнова светлост на ово дело чија је радња смештена у северну Персију (данас Иран), у 11. век – 1092. годину.

Владимир Бартол је за основу приче узео истинито место и истиниту личност: неприступачну тврђаву Аламут коју су подигли дајламски краљеви и иза ње направили рајске вртове за уживање, и Хасана ибн Сабаха, који је Аламут изабрао за обуку федајина, ратника исмаилита спремних да погину за веру.

Причу о ибн Сабаху и Аламуту наводно је на Запад први пренео Марко Поло; тврђава Аламут и данас постоји, али као руина која се додатно урушава честим земљотресима.

Бартол није једини који није одолео причи о религиозним убицама, перфидно тренираним да верују да иду у рај ако почине политички злочин: и један од највећих писаца данашњице, Умберто Еко, Аламут је описао у своме изванредном роману "Баудолино" ("Народна књига", 2001), у поглављу "Баудолино у земаљском рају" у којем је ибн Сабах "прекрштен" у Алаодина.

Дело Владимира Бартола заснива се на историјској истини која је прерасла у легенду: ибн Сабах је у тврђави Аламут своје ратнике претварао у зилоте тако што их је дрогирао, потом тако дрогиране преносио у вртове који су подсећали на сан о Рају, а сутрадан их убеђивао да ће се у том рају поново наћи само ако погину за веру. По његовој наредби, наравно.

Убедљив, слаткоречив али ауторитативан захваљујући томе што је спознао механизам власти – није довољно да је имаш, већ да си страх и трепет – ибн Сабах је своје верне гвоздене војнике припремао да убијају политичке вође. Од њега су стрепели краљеви и сви поглавари, а тај план, колико луд толико дивљачки, како каже сам Бартол, заснивао се на познавању природе и човекових слабости.

Оно што Бартолов "Аламут" издваја и чини свевременим јесте минуциозно зналачко разоткривање правила владања. Читалац се готово јежи од невероватне спознаје да су му та правила пред очима и кроз народне пословице и филозофију од антике до данас и, што је најгоре, кроз несрећна ратна искуства а, опет, милиони људи широм Земљине кугле увек, и увек, "падају" на заводљиве речи оних који владају светом.

"Ја не знам ни за окрутност ни за милост. Само извршавам свој план," рећи ће ибн Сабах у једном часу; разради идеја овог пакленог сањара који пати што није Алах Бартол ће у "Аламуту" посветити неколико средишњих страница. Разоткривање механизма владања које је стало у тих неколико исписаних листова поражавајућа је истина, која се подсмева и пркоси оптимистичној изреци да је историја учитељица живота.

Бартолов "исмаилит, који је спреман да се без питања жртвује по налогу врховног поглавара", и кога одликују "покорност и свети жар", без поговора извршава наредбу пророка и војсковође коме слепо верује зато што се тај вођа руководи једноставном истином: да је потребно да зна за зрнце више од онога којим влада. Односно, "што је нижа свест то је већа горљивост", или "Моћ сваке установе у суштини почива на заслепљеним присталицама."

Да би доказао да се то односи на све, без изузетка, писац "Аламута" бира три занимљива лика, тројицу ученика, будућих асасина: један је храбар, други је снажан, трећи је паметан. Сва тројица су, савременим језиком речено, заморчићи: прва двојица ће ибн Сабаху послужити као горљиви послушници који ће пред изабраном публиком извршити самоубиство да би доказали своју жарку веру у пророка војсковођу.

Трећи ће убити ибн Сабаховог непријатеља, покајати се, вратити у Аламут да убије свог Учитеља, али ће поново бити "преведен" у идеју асасина и отићи из Аламута да проповеда исмаилитске идеје.

Нема питања, нема поговора. То је закон Аламута. И закон Новог света, Новог човека, од Александра Македонског до Милосрдног анђела или Бин Ладена. Само су, како време пролази, средства убеђивања софистициранија.

Владимир Бартол је роман "Аламут" писао и објавио у освит нацизма и стаљинизма. У 21. веку ово дело говори још једном да је сваки Нови свет саздан и састављен "промишљено, и са пуно смисла."