Sanjari iz pakla

Teroristički napadi islamskih ekstremista koji su kulminirali 11. septembra 2001. rušenjem Kula bliznakinja u Njujorku u svetu su probudili interesovanje za jednog pisca koji je, zvuči neverovatno, polovinu prošlog veka bio zaboravljen. Reč je o slovenačkom pripovedaču i romansijeru Vladimiru Bartolu (1903-1967), autoru  romana "Alamut" koji je 1938, kada je prvi put objavljen, naišao na ćutanje i čak nipodaštavanje. Možda je i zato drugo izdanje čekalo u Sloveniji dve decenije...

Ipak, pred kraj prošlog veka roman je doživeo književnu reinkarnaciju: danas se Bartol smatra jednim od najvažnijih u istoriji slovenačke književnosti, ušao je u obaveznu lektiru, a njegov "Alamut" se i u Sloveniji i u svetu trenutno ocenjuje kao anticipacija strahota koje će se desiti u drugoj polovini 20. stoleća i nastaviti u trećem milenijumu.

"Alamut" je prvi put preveden na srpski jezik 1955. godine, potom ponovo pre par godina da bi se, ovih dana, pojavio treći put, u novom prevodu Srećka Čolakovića sa slovenačkog i u izdanju "Prometeja" iz Novog Sada.

Roman je u svetu u ovom času izdavački i čitalački "pogodak": preveden je na više od 19 jezika - češki, francuski, nemački, turski, španski, grčki, arapski, čak i korejski, a očekuje se i prevod na engleski. Svaka pretnja terorista Zapadu ili teroristička akcija bacaju iznova svetlost na ovo delo čija je radnja smeštena u severnu Persiju (danas Iran), u 11. vek – 1092. godinu.

Vladimir Bartol je za osnovu priče uzeo istinito mesto i istinitu ličnost: nepristupačnu tvrđavu Alamut koju su podigli dajlamski kraljevi i iza nje napravili rajske vrtove za uživanje, i Hasana ibn Sabaha, koji je Alamut izabrao za obuku fedajina, ratnika ismailita spremnih da poginu za veru.

Priču o ibn Sabahu i Alamutu navodno je na Zapad prvi preneo Marko Polo; tvrđava Alamut i danas postoji, ali kao ruina koja se dodatno urušava čestim zemljotresima.

Bartol nije jedini koji nije odoleo priči o religioznim ubicama, perfidno treniranim da veruju da idu u raj ako počine politički zločin: i jedan od najvećih pisaca današnjice, Umberto Eko, Alamut je opisao u svome izvanrednom romanu "Baudolino" ("Narodna knjiga", 2001), u poglavlju "Baudolino u zemaljskom raju" u kojem je ibn Sabah "prekršten" u Alaodina.

Delo Vladimira Bartola zasniva se na istorijskoj istini koja je prerasla u legendu: ibn Sabah je u tvrđavi Alamut svoje ratnike pretvarao u zilote tako što ih je drogirao, potom tako drogirane prenosio u vrtove koji su podsećali na san o Raju, a sutradan ih ubeđivao da će se u tom raju ponovo naći samo ako poginu za veru. Po njegovoj naredbi, naravno.

Ubedljiv, slatkorečiv ali autoritativan zahvaljujući tome što je spoznao mehanizam vlasti – nije dovoljno da je imaš, već da si strah i trepet – ibn Sabah je svoje verne gvozdene vojnike pripremao da ubijaju političke vođe. Od njega su strepeli kraljevi i svi poglavari, a taj plan, koliko lud toliko divljački, kako kaže sam Bartol, zasnivao se na poznavanju prirode i čovekovih slabosti.

Ono što Bartolov "Alamut" izdvaja i čini svevremenim jeste minuciozno znalačko razotkrivanje pravila vladanja. Čitalac se gotovo ježi od neverovatne spoznaje da su mu ta pravila pred očima i kroz narodne poslovice i filozofiju od antike do danas i, što je najgore, kroz nesrećna ratna iskustva a, opet, milioni ljudi širom Zemljine kugle uvek, i uvek, "padaju" na zavodljive reči onih koji vladaju svetom.

"Ja ne znam ni za okrutnost ni za milost. Samo izvršavam svoj plan," reći će ibn Sabah u jednom času; razradi ideja ovog paklenog sanjara koji pati što nije Alah Bartol će u "Alamutu" posvetiti nekoliko središnjih stranica. Razotkrivanje mehanizma vladanja koje je stalo u tih nekoliko ispisanih listova poražavajuća je istina, koja se podsmeva i prkosi optimističnoj izreci da je istorija učiteljica života.

Bartolov "ismailit, koji je spreman da se bez pitanja žrtvuje po nalogu vrhovnog poglavara", i koga odlikuju "pokornost i sveti žar", bez pogovora izvršava naredbu proroka i vojskovođe kome slepo veruje zato što se taj vođa rukovodi jednostavnom istinom: da je potrebno da zna za zrnce više od onoga kojim vlada. Odnosno, "što je niža svest to je veća gorljivost", ili "Moć svake ustanove u suštini počiva na zaslepljenim pristalicama."

Da bi dokazao da se to odnosi na sve, bez izuzetka, pisac "Alamuta" bira tri zanimljiva lika, trojicu učenika, budućih asasina: jedan je hrabar, drugi je snažan, treći je pametan. Sva trojica su, savremenim jezikom rečeno, zamorčići: prva dvojica će ibn Sabahu poslužiti kao gorljivi poslušnici koji će pred izabranom publikom izvršiti samoubistvo da bi dokazali svoju žarku veru u proroka vojskovođu.

Treći će ubiti ibn Sabahovog neprijatelja, pokajati se, vratiti u Alamut da ubije svog Učitelja, ali će ponovo biti "preveden" u ideju asasina i otići iz Alamuta da propoveda ismailitske ideje.

Nema pitanja, nema pogovora. To je zakon Alamuta. I zakon Novog sveta, Novog čoveka, od Aleksandra Makedonskog do Milosrdnog anđela ili Bin Ladena. Samo su, kako vreme prolazi, sredstva ubeđivanja sofisticiranija.

Vladimir Bartol je roman "Alamut" pisao i objavio u osvit nacizma i staljinizma. U 21. veku ovo delo govori još jednom da je svaki Novi svet sazdan i sastavljen "promišljeno, i sa puno smisla."