ДВА ЦИЉА ВЛАДЕ

Koлико ће то што је ДС истакао сопственог кандидата за премијера утицати на састав нове владе?
ДС је већ дуже био под притисцима да то уради. Он се до сада успешно бранио објашњењем – које је, уосталом, сасвим тачно – да ово нису избори за премијера већ за скупштинске посланике. Осим тога, главна привлачна снага ДС у овој кампањи био је Борис Тадић. Свако друго име могло би збунити њихове гласаче и отворити бокове за нападе супарника. Управо ово друго се и догодило. Није Божидар Ђелић изазвао муње зато што има неку озбиљну ману. Кога год да је ДС истакао слично би прошао. Јер, свакога је у ДС-у лакше напасти него популарног Бориса. А раздражена реакција ДСС на Ђелића била је увод у подземни изборни рат између ДС и ДСС. Тако се поставило питање могу ли те две странке сутра уопште да направе владу.

Али, заправо, ко је ДС притискао да изађе са именом премијера и тако донекле поквари изгледе за коалицију са ДСС? Реч је, најпре, о делу јавности који је на становишту тзв. грађанистичког зилотизма. Он сматра да су једине две реформске, европске и демократске партије у Србији – ЛДП и ДС. Из тог угла посматрано, свака сарадња ДС и ДСС само је издаја "реформи, модернизације и европског пута Србије". У њиховим речнику, након 2004, реч "кохабитација" постала је псовка, а Тадић кандидат за реформистичког Петена или Квислинга.

Но без обзира на гласност овог дела јавности, он сам по себи не би могао да преломи ДС да није било још два важна чиниоца. Први је да је ДС-у одлично кренула изборна кампања. Њихови главни критичари, радикали, овога пута су имали ђуле око ногу звано "Шешељев тестамент". Стога су Шутановац, Петровић и остали лако добијали сваки ТВ дуел. Довољно је било само да изговоре: "А шта оно беше стоји у тестаменту о ЕУ и о граници Карлобаг–Карловац–Огулин–Вировитица?". И после тога свака радикалска критика изгледала је неозбиљно. А осим радикала, на ДС практично више нико није ни наваљивао. И ДСС и Г17 плус су остављали ДС на миру, слушајући савете својих маркетиншких магова да је најбоља кампања само она позитивна. Тако су ови избори ДС-у ишли као песма. Још и када су се у кампању укључиле разне НВО са својим акцијама за повећање излазности – а заправо циљајући само на потенцијалне гласаче ЛДП и ДС (тј. младе, мањинске и урбане бираче) – ДС се нашао можда и близу црте од 30 одсто гласова. А кад можете да освојите толико гласова заиста се запитате зашто бисте најјаче место препустили некоме ко има проблем и са 20 одсто?

И друго што је преломило ДС био је притисак управо оног лобија који је обезбедио штедра финансијска средства за ЛДП, НВО и све остале учеснике кампање који своје поруке Србима пишу искључиво латиницом. Тај лоби би по сваку цену да избегне Коштуницу у следећој влади из једног јединог разлога који се зове – Косово. Наиме, потпуно је јасно да није исто одлуку о независности Косова саопштити влади чији је председник Коштуница а потпредседник Ђелић, или влади којој је председник Ђелић а потпредседник Чедомир Јовановић. Отуда се све чини да се произведе ова друга влада. План "А" овог лобија очигледно је да ДС, ЛДП, Г17 плус и мањинске странке некако освоје половину места у скупштини и да се влада направи без ДСС. Пошто то није баш превише вероватно, план "Б" је да се пребаци 40 одсто посланичких мандата, а да се онда у истом саставу направи мањински кабинет, коме би већину дала Демократска странка Србије. ДСС се на то може натерати одговарајућом медијском кампањом. Обриси тог притиска се већ данас јасно виде. "Ако не желе са ЛДП у владу", рећи ће се, "нека онда еврoреформској влади дају скупштинску већину. Зашто да због њихове фиксације на персонална решења сви изгубимо? Управо сад, док је Немачка председавајући, прилика је за одлучујући корак у евроатлантским интеграцијама. Осим тога, без нове владе нема ни новог буџета, а без новог буџета нема ни већих плата просвети и здравству, ни већих пензија сиромашним пензионерима. ДСС све то блокира, само да би Коштуница још који дан остао на власти. Ако им је баш до Косова, гласајући са радикалима и социјалистима, увек могу да оборе владу на том питању".

Али, свако ко размишља својом главом зна да није исто оборити владу након што је она у неком питању већ произвела извесну штету у националним интересима и учествовати у влади која води политику националног интереса управо у том истом питању. Обарање владе на питању Косова, само по себи, за Србију никако не може бити добро. То ће, у једну руку, бити знак да је нека штета већ учињена, а, у другу руку, да се Србија око суштински важног питања дубоко поделила. Србија у овом тренутку, како год да се окрене, тешко да може имати алтернативу. Она мора да води и активну еврореформску и активну националну (тј. косовску) политику. А влада која би можда најбоље могла да обезбеди обе ствари – бар тако се мисли у разборитијем делу јавности – требало би да буде управо већинска влада ДС–ДСС.

Наравно да естаблишмент из обе странке прижељкује да у влади избегне ону другу странку и да сва министарства задржи за себе. Али, доиста, питање расподеле и прерасподеле политичког плена не може бити изнад добро схваћеног националног интереса. У овом тренутку, ниједно персонално питање не сме бити важније од Косова. И ниједно персонално питање не сме бити важније од придруживања ЕУ. Коштуница и Тадић су, несумњиво, разумни политичари. Сва је прилика да ће они неки договор, ипак, успети да направе. Јер, ко сада, понесен брзином и изборном реториком, погреши, очигледно да ће доцније моћи само да се надугачко и натенане каје. Заједно са многима од нас који ћемо, 21. јануара, стати иза паравана и нагнути се над бирачки листић.

Политички аналитичар