ДОБРО ДОШЛИ У ПРОШЛОСТ

Атмосфера пред јесење изборе у БиХ је као пред рат, пожалио се недавно Срђан Диздаревић, председник Хелсиншког комитета БиХ, новосадском "Дневнику". На предратну Босну подсетили су га "захуктавање и припрема сукоба", нетолеранција и етничка хомогенизација, "стварање страха од другога".

Овонедељно минирање мезара Алије Изетбеговића такође га је могло подсетити на предратно доба. Годину пре почетка грађанског рата у Босни, испред Музеја Младе Босне у Сарајеву експлозивном направом оштећена је камена спомен-плоча на којој је (ћирилицом) писало: "Са овога мјеста 28. јуна 1914. године Гаврило Принцип својим пуцњем изрази народни протест против тираније и вјековну тежњу наших народа за слободом". И овај вандализам почињен је под окриљем ноћи и у прегрејаној политичкој атмосфери. Непосредан повод била је размена претњи и увреда између представника Српске демократске странке и муслиманске Странке демократске акције у Скупштини БиХ. Посланик СДС-а запретио је муслиманским партнерима (две странке су у пролеће 1991. године делиле власт у Босни у неискреној коалицији са Хрватском демократском заједницом Босне и Херцеговине) да се окану планова о "Независној држави БиХ" јер се суверен такве државе "не би жив могао провести крај Принциповог моста". Из клупа СДА одговорено је да се у будућој Босни и Херцеговини мостови неће ни звати по терористима.

Тако је некако и испало. Срби су у рату освојили две трећине државе да би им Дејтонски мировни уговор признао право на 49 одсто територије која се данас зове Република Српска, али је Гаврило Принцип у Сарајеву изгубио и стопе, и музеј, и мост. Стопе су прво разроване па асфалтиране, Музеј Младе Босне је вандализован чим су српске снаге почеле да гранатирају град и данас представља неку врсту споменика аустроугарском добу (под службеним називом Музеј Сарајева 1878–1918). Мост се опет, као и пре Принциповог пуцња против тираније, зове Латинска ћуприја, по Латинској махали, четврти некад настањеној углавном дубровачким и венецијанским трговцима.

Свако поређење предратне и дејтонске Босне, међутим, упућује на тескобни закључак да је данашња политичка и медијска реторика још грубља и безобзирнија, као да нико не хаје за последице. Или као да се будућност већ десила и више не морамо да је се плашимо (што је ваљда најкраћи и најбржи пут повратка у прошлост).

У бошњачком народу влада разумљива нервоза због најаве европских престоница да се ближи крај међународног протектората у Босни и да ће се Европска унија догодине повући из послова непосредног управљања дејтонском државом. Бошњачки политичари дуго су подгревали наде својих бирача да ће уз помоћ странаца у догледно време ликвидирати Републику Српску као "геноцидну творевину". Та нада сада измиче, странци одлазе а српска недела добијају рођаке откривањем нових детаља и тачнијих размера злочина које су у рату чиниле друге две војске. Прошле је године на ђубриште историје отишао дуго пропагирани, на Западу одмах широко прихваћени а ничим документовани мит босанске владе о 200 до 250 или чак 300 хиљада муслиманских жртава током рата у Босни. Демографским истраживањем се испоставило да је заправо било око сто хиљада жртава из сва три народа, а експерти Хашког тужилаштва проценили су да је трећина жртава била српског порекла, што отприлике одговара предратном учешћу Срба у становништву БиХ. То истовремено руши и представу о босанском грађанском сукобу као рату у ком су истребљивани (муслимански) цивили, будући да хашки експерти тврде да су у Босни готово подједнако страдали цивили и војници (сразмера је 54 према 46 одсто).

Бошњаци су рат дочекали ненаоружани и изоловани, окружени непријатељским државама, и страшно су страдали. Државу којој је претило уништење спасли су за дејтонским зеленим столом, уз малу помоћ америчких пријатеља, а у миру нису изгубили осећање које их је држало у поразима, да су једини морални победници. Неки се њихови лидери и сада држе као да ће им морална круна спасти са главе ако на видело изађу недела која су њихови војници и официри чинили. Зато се тако огорчено бране од слике и тона са видео записа на ком Атиф Дудаковић, командант муслиманског Петог корпуса, наређује спаљивање српских кућа ("Пали ово село, пали ово сијено, то све треба спалити..."). Тиме се донекле да разуме преображај некадашњег председника Савеза комуниста Босне и Херцеговине, Нијаза Дураковића, који је на предратне изборе изашао као борац за братство и јединство и главни противник етничких странака (СДА, СДС и ХДЗ), да би данас са страница "Дневног аваза", као лидер једне друге партије, грмео да је злочин Петог корпуса  "врхунска медијска манипулација" и да се оно што су на видео запису сви видели, "ни у сну није могло десити". У рату је Дураковић постао и човек за кога су "Коштуница, Ђинђић, Шешељ и Драшковић", сви одреда "четничка булумента". Пре рата у Босни није било ни новина попут "Дневног аваза", у којима ових дана излазе наслови "Синхронизирана великосрпска хајка", "Подметања оних који су камама основали државу". За њима не заостају ни други политичари и медији, који су с лакоћом и одмах поверовали да је лањски видео запис о злочину "Шкорпиона" у Трнову био необорив доказ о личној кривици Слободана Милошевића за геноцид у Сребреници. Данас не верују да Атиф Дудаковић може бити одговоран за оно што Атиф Дудаковић на снимку чини, односно наређује да други чине.

Канцеларија високог представника јуче је подсетила "политичаре у БиХ", али и оне из суседних држава, да нису ни тужиоци ни судије, односно да "задовољење правде није њихов посао". Од политичара у БиХ је затражио да прекину да се служе "хушкачком реториком". Ако је судити према овом догађају, мрка капа. Политичари нагонски знају колики је улог посреди: како је то у овом листу пре неколико дана казао Тодор Куљић у одличном чланку о "домаћем медијском грађанском рату сећања", одавно је уочено да "онај ко располаже монополом на тумачење прошлости, контролише и садашњицу и намеће слику будућности". Али прича о босанском рату још није до краја испричана, а нарација ће се у будућности мењати и у корист оне стране о којој је у непосредној прошлости изречено највише неистина и која је највише демонизована.

Високи представник је наравно формално у праву: у свету права само ће судска одлука о кривици или невиности бити меродавна. Али у свету обичних људи, када је о ратним злочинима реч, вероватно треба користити дијагностичку процедуру коју је у "Њујорк тајмсу" ових дана понудио један читалац који се укључио у дебату о томе како дефинисати ратни злочин, односно да ли амерички војници чине ратне злочине у Ираку или не чине. "Постоји веома једноставан тест како би се са сигурношћу знало да ли неко дело треба сматрати ратним злочином. Ако мораш да питаш, онда јесте."