Икона бунтовне омладине

Цитирали су га разни политичари – од Џимија Картера до Вацлава Хавела. Дивио му се Клинтон, а Обама је са поносом говорио како има више од 30 песама Боба Дилана на свом „ајподу”.

Када је славном музичару 1997. тадашњи председник Бил Клинтон уручивао награду Кенеди центра, рекао је: „Његови стихови нису увек били пријатни за уши, али Дилан никада није покушавао да удовољи некоме и учинио је да се моћни осећају нелагодно”.

Многа од Диланових највише хваљених дела датирају из шездесетих година прошлог века, када је посматран као неформални друштвени хроничар и као значајна фигура покрета за грађанска права. Са Џоан Баез певао је на Вашингтонском маршу 28. августа 1963. године на коме је Мартин Лутер Кинг одржао чувени говор. У песми која је постала химна његове генерације „The Times They are A-Changin” Дилан пева: „Отворите широм очи, јер оваква шанса неће доћи поново”.

Протестне песме по којима је и данас познат написао је у периоду од јануара 1962. до новембра 1963. године. У нумерама, као што су „Blowin’ in the Wind”, „A Hard Rain’s A-Gonna Fall”, „Only a Pawn in Their Game”, „With God on Our Side”, „Masters of War”, „Hattie Carroll”, говорио је о терору трке за нуклеарно наоружање, о сиромаштву, расизму, рату…

Иако је у време изласка албума „The Times They Are A-Changin” имао непуне 23 године, окарактерисан је као „глас генерације”! Али, убрзо је одлучио да то није оно што жели. Од најистакнутијег протестног певача свог доба постао је и његов најистакнутији „отпадник”.

Много чланака и књига било је посвећено погрешном схватању Дилановог друштвеног и политичког ангажмана. Иако је, по многима, током шездесетих био икона левичарских политичких уверења и узор генерацији „бунтовника са разлогом”, неки, а и он сам, рећи ће да се никада није бавио политиком. У време када су његове колеге устале против Вијетнамског рата, он није. Игнорисао је политички активизам, а никада му није била блиска ни хипи реторика. Много пута је поновио: „Никада нисам написао политичку песму. Песме не могу да спасу свет”.

И из Скорсезеовог документарног филма „No Direction Home” памти се изјава: „Не желим да размишљам о нечем тако тривијалном као што је политика”.

По многим критичарима Диланов отклон од друштвеног ангажовања дао нам је песничког и музичког генија. Ослободио га је и омогућио да дубље истражи своју унутарњу креативност. Акустични фолк трубадур коначно је осетио моћ рокенрола!

А, на председничким изборима у САД 2008. Дилан је подржао Барака Обаму, јер он „редефинише политику”. Када су га пре годину дана упитали да ли ће Обама бити добар председник, одговорио је:

„Биће добар колико може. Већина њих дођу у канцеларију са најбољим намерама, а изађу као пребијени. Као да лете близу Сунца и опеку се. Политика више ствара проблеме, него што их решава. Стварна моћ је у рукама малих група људи, без титула”.

Дилан је у фебруару на позив Обаме наступио у Белој кући, а потом га је амерички председник одликовао Националном медаљом за уметност, назвавши га „иконом бунтовне омладине”, међутим, није се појавио на церемонији.

Одрастајући у Минесоти, Дилан и његови родитељи били су део мале, али веома повезане јеврејске заједнице. Седамдесетих је посетио Израел и тада рекао: „Занимало ме је зашто многи мрзе Јевреје. То је тешко објаснити”.

Међутим, крајем седамдесетих свет је био шокиран када је Дилан прешао у хришћанство. Али, већ 1984. године изјавио је за „Ролингстон”: „Никада нисам рекао да сам се поново родио као хришћанин. Тај термин су медији употребили. Увек сам веровао да постоји нека виша сила, да ово није стваран свет и да ћемо у прави тек доспети”.

А у интервјуу за „Њусвик” 1997. појаснио је: „Религију проналазим у музици. Нигде више. Не занимају ме рабини, свештеници…Више сам научио из песама!”

-----------------------------------------

Хитлер – пропали сликар пејзажа

Боб Дилан је у једном интервјуу рекао да никада није разумео како је Хитлер, пропали сликар пејзажа, постао фанатични лудак који контролише милионе људи:

„Изгледа да су силе које су га створиле биле много моћне. Али, зашто он? Иако тотална будала, знао је да људи не мисле. Погледајте фаце милиона који су му били одани до коске! А, он је онда њима напунио гробља”.

Јелена Копривица