БРАТСКО ШАМАРАЊЕ

У Белорусији, председници Путин и Буш остављају утисак да су у једном возу, само не у истом купеу. Реч је о шефу ауторитарног режима у Минску, председнику Лукашенку. Председник САД Буш, потрошио је доста и средстава и енергије да Лукашенка уклони с власти, организујући против њега једну од "демократских револуција". Ипак – циник би рекао, то чему је Буш тежио, али без успеха, можда ће лакше постићи Путин.

Шеф Кремља, нагнао је Минск да двоструко скупље плаћа гас и преполовио му је зараду у преради и извозу руске нафте. Белорусији су на тај начин ускраћене милијарде долара вредности "совјетских" повластица. Њихов престанак, тешко би могао промаћи без удара на животни стандард грађана, па тиме и на политички престиж Лукашенка код куће. Он је преживео "Бушову револуцију" захваљујући свом руски дотираном социјализму. Сада би се могло догодити да подели и судбину његовог нестанка.

"Пропратна штета" притиска Кремља на Минск, ценом енергије, лако би могла постати државна унија две земље – Савез Русије и Белорусије. Не би било нимало чудно ако се Минск ускоро огласи и саопшти да Савез (на пример) више не постоји. Па чак, можда, и окриви за неуспех уједињавања браће Словена Путина и Русију.

Поготово, што је "атмосфера" за то на одређени начин већ на месту. У Русији, "млађи брат" је све време на нишану штампе, а националиста Жириновски не устручава се да првог Белоруса чак назове "малим тиранином". Рекао је да би Лукашенкова "тиранија морала да доведе до његове оставке и нових председничких избора".

Савез Русије и Белорусије је, право речено, већ од почетка мртворођено политичко чедо (Јељцина и Лукашенка, из 1996.), и "обзнана" једног од "родитеља" да унија "више не постоји" мало би кога могла изненадити. За целу једну декаду "унионизма", ни Минск ни Москва никада се нису примакли остварењу макар једне од њихових прилично себичних амбиција. Нити је Јељцин успео да му, на основу Савеза, било ко у Русији поверује да ће се СССР (за који је оптуживан да га је лично "демонтирао") још једном појавити, само реформисан – нити је, пак, Лукашенко израдио себи место у врху. Рецимо, на основу конфедералног принципа ротације. Шеф Белорусије је прижељкивао да таква функција освежи механизам његове перманентне власти у земљи – идејом о трајању на два нивоа и промени "висине лета" код сваке друге рунде реизбора.

Амбиције и Јељцина и Лукашенка распршиле су се с доласком Путина. Нови шеф Кремља је, према свим расположивим знацима, за то да Москва најзад рашчисти с илузијама. Или, у сваком случају, бар с праксом куповања политичке лојалности "совјетских клијената", за рачун "куповања република", инфраструктуре и објеката бившег СССР.

Јача од политичке је – лојалност добијена поседовањем, закључио је Кремљ. Руска идеја је да свака од бивших република сама плати свој повишени рачун. Односно, да се висока цена руске енергије, наплати по могућству имовином. У случају Белорусије, Гаспром ће ступити у посед Белтрансгаса. Преузимање локалне дистрибуције надокнађује део цене гаса из Русије.

Продужетак процеса, евентуалним присвајањем још нафтовода или белоруских рафинерија, доноси више него што би Лукашенко, макар да је и најлојалнији, могао икада политички обећати. Тек узимање у својину одређује ту крајњу форму савеза браће, имуну, било на утицај споља, било на нелојалне гарнитуре у самом Минску. Биле оне с Лукашенком, или против данашњег председника.

Говорећи о менгелама у којима се обрео шеф режима у Минску, други ешалон политичара и политиколози у Москви кажу – сам је крив. Задоцнио је у прихватању "нове стварности". Да ли учинак "нове стварности" подразумева да ће Буш ускоро можда бити принуђен да честита Путину, јер је решио кадровско питање, а да није ни посегнуо за алатом његове "демократске револуције"?

Одговор није акутно актуелан. Из угла "персоналне политике", ствар је, чини се, тек на почетку. Јасно је да Путин још никада није пожурио да загрли корпулентног "рођака". Али не види се ни да Кремљ у Минску има "уверљиву замену". Бушов Милинкјевич није то сигурно.