BRATSKO ŠAMARANjE

U Belorusiji, predsednici Putin i Buš ostavljaju utisak da su u jednom vozu, samo ne u istom kupeu. Reč je o šefu autoritarnog režima u Minsku, predsedniku Lukašenku. Predsednik SAD Buš, potrošio je dosta i sredstava i energije da Lukašenka ukloni s vlasti, organizujući protiv njega jednu od "demokratskih revolucija". Ipak – cinik bi rekao, to čemu je Buš težio, ali bez uspeha, možda će lakše postići Putin.

Šef Kremlja, nagnao je Minsk da dvostruko skuplje plaća gas i prepolovio mu je zaradu u preradi i izvozu ruske nafte. Belorusiji su na taj način uskraćene milijarde dolara vrednosti "sovjetskih" povlastica. Njihov prestanak, teško bi mogao promaći bez udara na životni standard građana, pa time i na politički prestiž Lukašenka kod kuće. On je preživeo "Bušovu revoluciju" zahvaljujući svom ruski dotiranom socijalizmu. Sada bi se moglo dogoditi da podeli i sudbinu njegovog nestanka.

"Propratna šteta" pritiska Kremlja na Minsk, cenom energije, lako bi mogla postati državna unija dve zemlje – Savez Rusije i Belorusije. Ne bi bilo nimalo čudno ako se Minsk uskoro oglasi i saopšti da Savez (na primer) više ne postoji. Pa čak, možda, i okrivi za neuspeh ujedinjavanja braće Slovena Putina i Rusiju.

Pogotovo, što je "atmosfera" za to na određeni način već na mestu. U Rusiji, "mlađi brat" je sve vreme na nišanu štampe, a nacionalista Žirinovski ne ustručava se da prvog Belorusa čak nazove "malim tiraninom". Rekao je da bi Lukašenkova "tiranija morala da dovede do njegove ostavke i novih predsedničkih izbora".

Savez Rusije i Belorusije je, pravo rečeno, već od početka mrtvorođeno političko čedo (Jeljcina i Lukašenka, iz 1996.), i "obznana" jednog od "roditelja" da unija "više ne postoji" malo bi koga mogla iznenaditi. Za celu jednu dekadu "unionizma", ni Minsk ni Moskva nikada se nisu primakli ostvarenju makar jedne od njihovih prilično sebičnih ambicija. Niti je Jeljcin uspeo da mu, na osnovu Saveza, bilo ko u Rusiji poveruje da će se SSSR (za koji je optuživan da ga je lično "demontirao") još jednom pojaviti, samo reformisan – niti je, pak, Lukašenko izradio sebi mesto u vrhu. Recimo, na osnovu konfederalnog principa rotacije. Šef Belorusije je priželjkivao da takva funkcija osveži mehanizam njegove permanentne vlasti u zemlji – idejom o trajanju na dva nivoa i promeni "visine leta" kod svake druge runde reizbora.

Ambicije i Jeljcina i Lukašenka raspršile su se s dolaskom Putina. Novi šef Kremlja je, prema svim raspoloživim znacima, za to da Moskva najzad raščisti s iluzijama. Ili, u svakom slučaju, bar s praksom kupovanja političke lojalnosti "sovjetskih klijenata", za račun "kupovanja republika", infrastrukture i objekata bivšeg SSSR.

Jača od političke je – lojalnost dobijena posedovanjem, zaključio je Kremlj. Ruska ideja je da svaka od bivših republika sama plati svoj povišeni račun. Odnosno, da se visoka cena ruske energije, naplati po mogućstvu imovinom. U slučaju Belorusije, Gasprom će stupiti u posed Beltransgasa. Preuzimanje lokalne distribucije nadoknađuje deo cene gasa iz Rusije.

Produžetak procesa, eventualnim prisvajanjem još naftovoda ili beloruskih rafinerija, donosi više nego što bi Lukašenko, makar da je i najlojalniji, mogao ikada politički obećati. Tek uzimanje u svojinu određuje tu krajnju formu saveza braće, imunu, bilo na uticaj spolja, bilo na nelojalne garniture u samom Minsku. Bile one s Lukašenkom, ili protiv današnjeg predsednika.

Govoreći o mengelama u kojima se obreo šef režima u Minsku, drugi ešalon političara i politikolozi u Moskvi kažu – sam je kriv. Zadocnio je u prihvatanju "nove stvarnosti". Da li učinak "nove stvarnosti" podrazumeva da će Buš uskoro možda biti prinuđen da čestita Putinu, jer je rešio kadrovsko pitanje, a da nije ni posegnuo za alatom njegove "demokratske revolucije"?

Odgovor nije akutno aktuelan. Iz ugla "personalne politike", stvar je, čini se, tek na početku. Jasno je da Putin još nikada nije požurio da zagrli korpulentnog "rođaka". Ali ne vidi se ni da Kremlj u Minsku ima "uverljivu zamenu". Bušov Milinkjevič nije to sigurno.