Дуратовић: Све жртве треба поштовати

Од нашег сталног дописника

Бањалука, 3. јуна – Ако је човек нечовек, онда га зло које преживи учини још горим. И обрнуто: ако је човек човек, а ја то јесам, несрећа која га задеси учини га бољим него што би, иначе, био, каже у разговору за „Политику” Мирсад Дуратовић, председник Удружења логораша „Приједор '92” и посланик Странке за Босну и Херцеговину у Народној скупштини Републике Српске.

Дуратовић је у рату преживео прави пакао. „У јулу 1992. године, Војска Републике Српске ушла је у Бишћане, село код Приједора у којем сам живео. Тог и наредних дана остао сам без оца, петнаестогодишњег брата и 39 ближих и даљих рођака. Мене су, иако нисам имао 18 година, ставили у 'живи штит' док су харали селом”, сећа се Дуратовић и додаје да га боли то што тело његовог брата ни до данас није нађено.

Њега су, заједно са још неким мештанима, одвели у логор у Омарску. „Ту сам физички и психички злостављан, а свакодневно сам гледао како муче и убијају логораше. Из Омарске сам пребачен на Мањачу. Ту смо имали бољи третман. За то можемо да захвалимо Међународном комитету Црвеног крста, који нас је обишао и пописао све заточенике. То нам је гарантовало да нећемо бити побијени”, наводи Дуратовић.

Са Мањаче је враћен у Приједор, одакле се у новембру 1992. године пребацио у Травник. „Преко Хрватске сам отишао у Немачку, а из ње сам се вратио у октобру 1999. године. Две године сам провео у Санском Мосту, а онда сам се вратио у Бишћане. Обновили смо кућу у којој сада живим са супругом, двојицом синова и мајком”, објашњава наш сабеседник.

„Без обзира на све зло које се догодило мени и мојој породици, ја никога не мрзим. Искрено саосећам са свим људима који су доживели судбину сличну мојој. Један од мојих најбољих пријатеља је син Зорана Карлице, мајора Војске Републике Српске који је погинуо од бошњачке руке. И тај међусобни однос млађих људи различитих националности улива ми наду у бољу будућност. Уосталом, да сам мислио да за БиХ нема наде и да су немогући суживот, толеранција и разумевање међу трима народима, остао бих у Немачкој”, јасан је Мирсад Дуратовић.

За њега су, каже, „све жртве једнаке, без обзира на националност и вероисповест”.

„Све жртве заслужују поштовање, што код нас, нажалост, није случај. Јер, свака страна – бошњачка, српска и хрватска – најчешће неће да чује за жртве из друга два народа. Мој став је да је сваки злочинац – злочинац и да треба да одговара за своја недела. Невоља је, међутим, што свака страна од својих злочинаца покушава да направи хероје”, истиче Дуратовић и наглашава да је лично против тога да се било ко прогласи ратним злочинцем пре него што правоснажно буде осуђен.

„На путу помирења и истинског суживота највећа препрека су националне политичке елите, које злоупотребљавају недавну прошлост. Ипак, ја верујем да ће се ствари променити набоље. Оптимизам заснивам и на чињеници да у Удружењу логораша 'Приједор '92', чији сам председник, осим Бошњака имамо и Хрвате, који су били у српским логорима, и Србе, избегле из Хрватске, који су били заточени у њеним логорима”, казао је Дуратовић.

Он је истакао да је положај удружења „Приједор '92” незавидан, јер оно не спада у „ону категорију невладиних организација које су инструисане од политичара”. „Ми не служимо њиховим већ интересима наших чланова. Већ смо поднели тужбе против Републике Српске којима тражимо обештећење за дане проведене у логорима. Поднећемо и тужбе против Федерације БиХ и Хрватске, јер све људе који су, без икаквог основа и одговарајућих решења, провели део живота у логорима и затворима треба обештетити за патње које су претрпели”, нема дилеме Мирсад Дуратовић.

Боро Марић