Duratović: Sve žrtve treba poštovati

Od našeg stalnog dopisnika

Banjaluka, 3. juna – Ako je čovek nečovek, onda ga zlo koje preživi učini još gorim. I obrnuto: ako je čovek čovek, a ja to jesam, nesreća koja ga zadesi učini ga boljim nego što bi, inače, bio, kaže u razgovoru za „Politiku” Mirsad Duratović, predsednik Udruženja logoraša „Prijedor '92” i poslanik Stranke za Bosnu i Hercegovinu u Narodnoj skupštini Republike Srpske.

Duratović je u ratu preživeo pravi pakao. „U julu 1992. godine, Vojska Republike Srpske ušla je u Bišćane, selo kod Prijedora u kojem sam živeo. Tog i narednih dana ostao sam bez oca, petnaestogodišnjeg brata i 39 bližih i daljih rođaka. Mene su, iako nisam imao 18 godina, stavili u 'živi štit' dok su harali selom”, seća se Duratović i dodaje da ga boli to što telo njegovog brata ni do danas nije nađeno.

Njega su, zajedno sa još nekim meštanima, odveli u logor u Omarsku. „Tu sam fizički i psihički zlostavljan, a svakodnevno sam gledao kako muče i ubijaju logoraše. Iz Omarske sam prebačen na Manjaču. Tu smo imali bolji tretman. Za to možemo da zahvalimo Međunarodnom komitetu Crvenog krsta, koji nas je obišao i popisao sve zatočenike. To nam je garantovalo da nećemo biti pobijeni”, navodi Duratović.

Sa Manjače je vraćen u Prijedor, odakle se u novembru 1992. godine prebacio u Travnik. „Preko Hrvatske sam otišao u Nemačku, a iz nje sam se vratio u oktobru 1999. godine. Dve godine sam proveo u Sanskom Mostu, a onda sam se vratio u Bišćane. Obnovili smo kuću u kojoj sada živim sa suprugom, dvojicom sinova i majkom”, objašnjava naš sabesednik.

„Bez obzira na sve zlo koje se dogodilo meni i mojoj porodici, ja nikoga ne mrzim. Iskreno saosećam sa svim ljudima koji su doživeli sudbinu sličnu mojoj. Jedan od mojih najboljih prijatelja je sin Zorana Karlice, majora Vojske Republike Srpske koji je poginuo od bošnjačke ruke. I taj međusobni odnos mlađih ljudi različitih nacionalnosti uliva mi nadu u bolju budućnost. Uostalom, da sam mislio da za BiH nema nade i da su nemogući suživot, tolerancija i razumevanje među trima narodima, ostao bih u Nemačkoj”, jasan je Mirsad Duratović.

Za njega su, kaže, „sve žrtve jednake, bez obzira na nacionalnost i veroispovest”.

„Sve žrtve zaslužuju poštovanje, što kod nas, nažalost, nije slučaj. Jer, svaka strana – bošnjačka, srpska i hrvatska – najčešće neće da čuje za žrtve iz druga dva naroda. Moj stav je da je svaki zločinac – zločinac i da treba da odgovara za svoja nedela. Nevolja je, međutim, što svaka strana od svojih zločinaca pokušava da napravi heroje”, ističe Duratović i naglašava da je lično protiv toga da se bilo ko proglasi ratnim zločincem pre nego što pravosnažno bude osuđen.

„Na putu pomirenja i istinskog suživota najveća prepreka su nacionalne političke elite, koje zloupotrebljavaju nedavnu prošlost. Ipak, ja verujem da će se stvari promeniti nabolje. Optimizam zasnivam i na činjenici da u Udruženju logoraša 'Prijedor '92', čiji sam predsednik, osim Bošnjaka imamo i Hrvate, koji su bili u srpskim logorima, i Srbe, izbegle iz Hrvatske, koji su bili zatočeni u njenim logorima”, kazao je Duratović.

On je istakao da je položaj udruženja „Prijedor '92” nezavidan, jer ono ne spada u „onu kategoriju nevladinih organizacija koje su instruisane od političara”. „Mi ne služimo njihovim već interesima naših članova. Već smo podneli tužbe protiv Republike Srpske kojima tražimo obeštećenje za dane provedene u logorima. Podnećemo i tužbe protiv Federacije BiH i Hrvatske, jer sve ljude koji su, bez ikakvog osnova i odgovarajućih rešenja, proveli deo života u logorima i zatvorima treba obeštetiti za patnje koje su pretrpeli”, nema dileme Mirsad Duratović.

Boro Marić