Начета "морална икона"

ТРАГОМ ВЕСТИ
Изненадно признање Гинтера Граса (1927) да је крајем рата припадао елитној нацистичкој војној формацији, дивизији "Фрундсберг", која је била стационирана у Дрездену, одјекнуло је у немачком летњем политичком затишју, али и у свету, као, не само медијска, бомба.

Писац "Лименог добоша", који је постао планетарно гласовит као немирна и критичка савест и свест послератне (западне) Немачке, ангажовани левичар и жестоки борац управо против ћутања у трауматичном немачком суочавању са прошлошћу, сам је тврдо, до пре неки дан, ћутао више од шест деценија о мрачној епизоди из сопствене прошлости.

Ником, наиме, ни својим синовима и колегама, осим супрузи, никад није изустио ни реч о томе да је носио униформу елитне нацистичке војне формације.

Учинио је то први пут у разговору са новинарима "Франкфуртер алгемајне цајтунга", поводом изласка из штампе његове мемоарске исповести (септембар), објашњавајући да је та чињеница била пресудна за писање мемоара. То га је, каже, све више оптерећивало, као мора, које је морао да се ослободи.

Испричао је како се добровољно јавио у морнарицу, али тамо није био потребан. Једног дана је стигла наредба да је регрутован у елитну есесовску јединицу, што је седамнаестогодишњем Грасу, признаје, импоновало. Припадници тих јединица одлазили су тамо где је најтеже и најопасније, иако он сам, наводно, није испалио ни метка. Споменуо је још један интригантан детаљ: у америчком заробљеништву срео је исписника Јозефа, који је, за разлику од Грасове преокупације уметношћу, сновао о црквеној каријери. У питању је био, очигледно, Јозеф Рацингер, садашњи папа Бенедикт 16. На тај детаљ из његове биографије скретали су, у време избора за папу, пажњу посебно британски листови.

Сопствено амнестирање

Своју ратну биографију Грас је, иначе, деценијама сводио само на бенигну улогу коју је као голобради момак, петнаестогодишњак, најпре имао у "радној служби", а потом, крајем рата, као испомоћ у противваздушној одбрани, док није стигао у америчко заробљеништво.

Амнестирајући тако самога себе, створио је маневарски простор за немилосрдну и разарајућу реч о нацистичком лудилу и, заједно са Хајнрихом Белом, постао "морална институција" и "икона" једне нове Немачке, стваралац чијем је неспорном литерарном делу управо његов политички и етички ангажман обезбедио респект и неподељена признања.

Мало је вероватно да би, иначе сјајни, и тренутно најпознатији савремени немачки писац, добио Нобелову награду да се знало за овај "детаљ" из Грасове биографије који, више због његовог прикривања, пада као тешка сенка управо на морални интегритет човека који је, увек и свуда, дизао глас (подржао је, поред осталог, и бомбардовање Југославије, на подлози тезе о "спречавању хуманитарне катастрофе" на Косову) и другима "држао лекције".     

Један од оснивача чувене "Групе 47", ангажовани левичар и члан Социјалдемократске партије Немачке, чије кандидате за савезне канцеларе је, од Вилија Бранта до Герхарда Шредера, активно помагао, улазећи срчано у изборну арену, страствени полемичар, уживао је заиста ауторитет неприкосновеног жреца чија реч је била равна пресуди.

Противуречна реаговања

Споменик који хода је сада начет и озбиљно уздрман, иако је немачка интелектуална елита поводом изненадног Грасовог признања веома подељена.

Нешто старији од Граса, Валтер Јенс (83), подсећа да се свако у једном тренутку упита шта је, у свом дугом животу, заборавио да каже. Учинио је то и писац "Лименог добоша" и тиме заслужио његов, Јенсов, респект. С респектом барата и познати историчар Арнулф Баринг. Остаје, међутим, каже Баринг, питање зашто Грас није раније рекао истину.

Његов колега Михаел Волфсон упозорава да је Грас пропустио "златну прилику" да то учини 1985, када се прогресивна интелектуална и политичка елита "дигла на ноге" поводом посете америчког председника Роналда Регана, на изричито и упорно инсистирање тадашњег канцелара Хелмута Кола војничком гробљу у Битбургу, где су, поред осталог, сахрањени и, како се сада испоставља, Грасови камеради из есесовских војних формација. Могао је, каже Волфсон, тада да објасни свету шта се заиста догађало у време нацизма и како су се младићи попут Граса нашли у њиховим елитним јединицама. 

Није то учинио. И док му једни то опраштају, упозоравајући да је великом писцу најбоља одбрана и легитимација његово ангажовано и неспорно дело, други му, уз сав обзир, тешко замерају прећуткивање сопствене истине.

Валтер Кемповски оцењује Грасово признање као "закаснело", а Грасов биограф Михаел Јиргс констатује, очигледно горко и разочарано, да је ово "крај једне моралне инстанце". Књижевни историчар Хелмут Карасек је уверен да би, иначе заслужена Нобелова награда, изостала да се знало за Грасову нацистичку епизоду.