БЛОКАДА ГАЗЕ, ИЗРАЕЛ У ГЕТУ

Смр­то­но­сна ак­ци­ја изра­ел­ских ко­ман­до­са на „Фло­ти­лу сло­бо­де“ по све­ту је ка­рак­те­ри­са­на у ра­спо­ну од др­жав­ног те­ро­ри­зма и пи­рат­ства, пре­ко рат­ног зло­чи­на, до по­след­ње по­твр­де аро­гант­ног од­но­са пре­ма ме­ђу­на­род­ном пра­ву и по­ра­жа­ва­ју­ће не­за­ин­те­ре­со­ва­но­сти за жи­во­те дру­гих.

Има­ју­ћи ре­ак­ци­је у ви­ду, изра­ел­ски пре­ми­јер Бен­ја­мин Не­тан­ја­ху је ви­зи­о­нар. Што је за­кљу­чак увод­ни­ка „Ха’аре­ца“ по­сле на­па­да на тур­ски брод у ме­ђу­на­род­ним во­да­ма са то­ва­ром ху­ма­ни­тар­не по­мо­ћи за бло­ки­ра­ну Га­зу.

Текст изра­ел­ског днев­ни­ка је, на­рав­но, ви­ше не­го иро­ни­чан јер се ти­че пре­ми­је­ро­вих ви­зи­ја и пред­ви­ђа­ња по­след­њих ме­се­ци: „Свет је про­тив нас“. По­ка­за­ло се да је Не­тан­ја­ху у пра­ву, пи­ше лист, по­сле бур­них осу­да из чи­та­вог све­та.

По­сма­тра­но са ста­но­ви­шта са­мог чи­на и бро­ја мр­твих и ра­ње­них ми­ров­них ак­ти­ви­ста, ко­ји су по­ку­ша­ли да сло­ме тро­го­ди­шњу бло­ка­ду Га­зе, оп­ту­жбе де­лу­ју оправ­да­но.

Оп­ту­жбе ме­ђу­тим не об­ја­шња­ва­ју за­што су изра­ел­ске вла­сти ода­бра­ле да та­ко бру­тал­но упо­тре­бе пре­ко­мер­ну си­лу упр­кос, ка­ко се ка­сни­је от­кри­ло, упо­зо­ре­њи­ма из Ва­шинг­то­на да бу­ду опре­зне.

По­сто­је нај­ма­ње три ни­воа ана­ли­зе „Опе­ра­ци­је фло­ти­ла“ чи­ја ће се ра­ди­ја­ци­ја ду­го осе­ћа­ти на про­сто­ри­ма и ши­ре од Бли­ског ис­то­ка.

Пр­ви је тех­нич­ке при­ро­де: ко је пр­ви при­бе­гао си­ли. Изра­ел­ски ко­ман­до­си или они с бро­да „Ма­ви Мар­ма­ра“ ко­ји су се бра­ни­ли од на­па­да.

Дру­ги се ти­че ши­рег по­ли­тич­ког, прав­ног и мо­рал­ног кон­тек­ста ак­ци­је: изра­ел­ске бло­ка­де Га­зе и ра­сту­ћег на­по­ра Па­ле­сти­на­ца и све­та да се бло­ка­да сло­ми као би та­мо­шње ста­нов­ни­штво до­би­ло еле­мен­тар­ну ху­ма­ни­тар­ну по­моћ

Тре­ћи, ре­као бих нај­ва­жни­ји, го­во­ри о по­зи­ци­ји Изра­е­ла у све­ту. И по­ста­вља пи­та­ње: ка­ко ци­о­ни­зам, ко­ји је ство­рио је­вреј­ску др­жа­ву, све че­шће до­спе­ва у изо­ла­ци­ју јер се­би до­пу­шта да се по­ста­ви из­над за­ко­на и нор­ми ко­је ва­же за дру­ге др­жа­ве?

Не­тан­ја­ху­о­ва так­ти­ка је да све под­ве­де под ег­зи­стен­ци­јал­ну прет­њу Изра­е­лу. Та­кво опре­де­ље­ње до­ве­ло је до ове си­ту­а­ци­је. Не пр­ви пут.

Изра­ел се др­жи ове док­три­не ко­ја је оста­ла на сна­зи и по­сле про­ма­ша­ја то­ком ра­та с ли­бан­ским хе­збо­ла­си­ма 2006, док­три­не ко­ју је под озбиљ­ну сум­њу ста­ви­ла ка­сни­ја ис­тра­га јед­не не­за­ви­сне из­рал­ске ко­ми­си­је.

Па­ле­стин­ски Ха­мас, ко­ји упра­вља Га­зом, је­сте прет­ња. За­што он­да не ор­га­ни­зо­ва­ти уби­ство јед­ног од ње­го­вих ли­де­ра у Ду­ба­и­ју? Ли­бан­ски хе­збо­ла­си су прет­ња. За­што их, у не­до­стат­ку њи­хо­вих офан­зив­них ак­ци­ја, не оп­ту­жи­ти да се на­о­ру­жа­ва­ју?

Свет, а ваљ­да би то би­ло до­бро и за Изра­ел, же­ли ал­тер­на­ти­ву хе­збо­ла­си­ма и Ха­ма­су, не­ког па­ле­стин­ског Ган­ди­ја. Али, ка­да ци­вил­ни ак­ти­ви­сти по­ку­ша­ју да до­ту­ре по­моћ за ста­нов­ни­ке Га­зе, за­што их он­да не по­би­ти на отво­ре­ном мо­ру? И при том оче­ки­ва­ти да ће свет да ћу­ти.

Не­ма мно­го ми­сте­ри­је око изра­ел­ске стра­те­ги­је пре­ма Па­ле­стин­ци­ма. Од са­мог по­чет­ка ци­о­ни­стич­ки про­је­кат је тра­жио на­чин да их по­ра­зи и оте­ра са зе­мље. Од ра­та 1967, је­вреј­ска ко­ло­ни­за­ци­ја оку­пи­ра­них те­ри­то­ри­ја – За­пад­не оба­ле и Га­зе – ни­ка­да ни­је пре­ки­да­на без об­зи­ра на то да ли су на вла­сти у Изра­е­лу би­ле ле­ве или де­сне вла­де.

Жуд­ња за би­блиј­ским Ерец Изра­е­лом, ко­ји би се про­те­зао од Сре­до­зе­мља до ре­ке Јор­дан, не при­па­да са­мо ме­си­јан­ским зи­ло­ти­ма и ул­тра­на­ци­о­на­ли­сти­ма. Да­нас, по­себ­но по­сле ма­сов­ног ула­ска Је­вре­ја из бив­шег СССР-а, она има по­др­шку ка­кву ни­је има­ла све од осни­ва­ња Изра­е­ла 1948.

Ка­ко би оства­рио екс­пан­зи­о­ни­стич­ке ам­би­ци­је, Изра­ел је че­сто по­ку­ша­вао да из­бег­не озбиљ­не пре­го­во­ре са Па­ле­стин­ци­ма. Сва­ки ми­ров­ни до­го­вор под­ра­зу­ме­вао је гу­би­так де­ла те­ри­то­ри­је.

Са­да­шња изра­ел­ска вла­да, нај­де­сни­ја у исто­ри­ји зе­мље, при­хва­ти­ла је под при­ти­ском Ва­шинг­то­на ми­ров­ну фор­му­лу две др­жа­ве, али исто­вре­ме­но све чи­ни да од­стра­ни Па­ле­стин­це спрем­не на пре­го­во­ре. По­пут пред­сед­ни­ка Мах­му­да­А­ба­са. Не­тан­ја­хуу је дра­жи Ха­мас – јер од­би­ја пре­го­во­ре.

Та­ко се и на­пад на фло­ти­лу ко­ја је кре­ну­ла ка Га­зи сво­ди на по­ку­шај ра­ди­ка­ли­за­ци­је Па­ле­сти­на­ца. Ко­ман­до­ска ак­ци­ја тор­пе­до­ва­ла је ин­ди­рект­не пре­го­во­ре са Аба­сом ко­је је не­дав­но ко­нач­но ис­по­сло­вао бли­ско­и­сточ­ни еми­сар пред­сед­ни­ка САД. Абас са­да не­ма мно­го из­бо­ра. Ако се не по­ву­че с пре­го­во­ра, про­гла­си­ће га из­дај­ни­ком.

Изра­ел­ски су­же­ни ка­би­нет, ко­ји је одо­брио опе­ра­ци­ју у Ме­ди­те­ра­ну, ве­ро­ват­но је ра­чу­нао да ће све те­ћи по пла­ну. Ни­је. Ко­ман­до­си, ко­је не­ки уз­ди­жу у не­бе­са, ни­су би­ли при­пре­мље­ни за си­ту­а­ци­ју у ко­јој ће се на­ћи. По­но­вље­на је гре­шка из Ли­ба­на.

Упр­кос све­му, ја­стре­бо­ви у Је­ру­са­ли­му ра­чу­на­ју да ће „епи­зо­да“ би­ти гур­ну­та у за­бо­рав по­пут дра­ма­тич­но кр­ва­ве офан­зи­ве на Га­зу по­чет­ком 2009. Мо­жда и хо­ће, али Изра­ел је, и из­ну­тра, су­о­чен с ла­ви­ном зах­те­ва да се уки­не су­ро­ва бло­ка­да 1,5 ми­ли­о­на ста­нов­ни­ка Га­зе.

За осу­де из све­та Не­тан­ја­ху ба­ха­то ко­ри­сти реч „хи­по­кри­зи­ја“. Исту ко­ју је упо­тре­био и не­дав­но, ка­да се 189 пот­пи­сни­ка Спо­ра­зу­ма о не­ши­ре­њу ну­кле­ар­ног на­о­ру­жа­ња (НТП), укљу­чу­ју­ћи и САД, сло­жи­ло да се 2012. одр­жи кон­фе­рен­ци­ја на ко­јој би Бли­ски ис­ток био про­гла­шен за зо­ну без ове вр­сте оруж­ја.

Зву­ча­ло је до­бро. Ба­рак Оба­ма је по­др­жао ову иде­ју. Као и Ара­пи. Као и иран­ски пред­сед­ник. Али, са­че­кај­те. Не­тан­ја­ху је по­зив на­звао „ду­бо­ко про­ма­ше­ним и хи­по­крит­ским“. По­што Изра­ел ни­је пот­пи­сник НТП-а, већ је са­оп­штио да га би­ло ка­кве од­лу­ке не оба­ве­зу­ју.

Изра­ел се др­жи ста­ва да мо­ра да бу­де вој­ни го­спо­дар ре­ги­о­на, моћ­ни­ји од сва­ке ком­би­на­ци­је сво­јих не­при­ја­те­ља. Изра­ел не сме да ис­ка­же ни­ка­кву сла­бост, не сме да про­пу­сти да свом си­лом ре­а­гу­је на би­ло ко­ји иза­зов – чак ни онај ко­ји до­ла­зи од не­на­о­ру­жа­них про­па­ле­стин­ских ми­ров­них ак­ти­ви­ста.

Та­ква стра­те­ги­ја ви­со­ког ри­зи­ка до­ве­ла је да­нас Изра­ел у су­коб с нај­ве­ћим де­лом све­та ко­ји не сма­тра­ју да је по­том­ци­ма хо­ло­ка­у­ста све до­пу­ште­но.

Не­тан­ја­ху мо­же, као Џорџ В. Буш ра­ни­је, да се пи­та „за­што нас не во­ле“. Од­го­вор је јед­но­ста­ван: због по­ли­ти­ке ко­ју во­ди. Ни због че­га дру­гог. А то што ће омраз та­кве по­ли­ти­ке, због че­га су изра­ел­ски ин­те­лек­ту­ал­ци озбиљ­но за­бри­ну­ти, ла­ко во­ди­ти та­ла­су ан­ти­се­ми­ти­зма та­ко­ђе је Не­тан­ја­ху­ов про­дукт.

Ште­те по Иза­рел су огром­не. Еги­пат, ко­ји је у фор­мал­ном ми­ру са Иза­ре­лом од 1979, мо­ра­ће да под при­ти­ском пре­и­спи­ту­је од­но­се. Тур­ска, до­ско­ра нај­бли­жи изра­ел­ски са­ве­зник ме­ђу му­сли­ман­ским зе­мља­ма, пре­тво­ре­на је у отво­ре­ног не­при­ја­те­ља ко­ји тра­жи ин­тер­вен­ци­ју НА­ТО-а.

Це­ну изра­ел­ског агре­сив­ног по­на­ша­ња мо­гла би да пла­ти и Аме­ри­ка. Оба­ма је у ди­ле­ми. Уко­ли­ко се оштро кон­фрон­ти­ра са Изра­е­лом – а имам ути­сак да се око то­га не би ус­те­зао – пла­ти­ће це­ну код ку­ће. Уко­ли­ко по­гне гла­ву – на­не­ће ште­ту сво­јој ре­пу­та­ци­ји у све­ту.

Оста­је пи­та­ње да ли ће и Не­тан­ја­ху пла­ти­ти не­ку це­ну или ће мо­ра­ти да ре­те­ри­ра пред иза­ре­ал­ским јав­ним мње­њем ко­је је алар­ми­ра­но ре­ак­ци­ја­ма све­та и упла­ше­но мо­гућ­но­шћу за­о­штра­ва­ња са САД.

Мо­жда ће, на кра­ју, Не­тан­ја­ху­о­ва опа­сна по­ли­ти­ка до­ве­сти до ње­го­вог па­да и до но­вих из­бо­ра. Мо­жда ће Изра­ел на­по­кон од­у­ста­ти од су­ро­ве бло­ка­де Га­зе, јед­ног од на­си­ро­ма­шни­јих и нај­гу­шће на­сељ­них обла­сти све­та.

То би би­ла пр­ва до­бра вест по­сле ко­ман­до­ског пи­ра. Не­ка­ко ве­ру­јем да би се ра­до­ва­ли и Оба­ма и чи­тав свет. Изра­ел­ски пре­ми­јер је отво­рио мно­га пи­та­ња. Мо­жда је до­шло вре­ме да Изра­ел­ци за­тра­же од­го­во­ре од свог ви­зи­о­на­ра.

Да ли су Изра­ел и ци­о­ни­зам пле­ме­ни­та ма­ни­фе­ста­ци­ја не­по­ре­ци­вог пра­ва Је­вре­ја да жи­ве у ми­ру и спо­ко­ју? Или су ци­о­ни­зам и Изра­ел по­ста­ли то­ли­ко оп­сед­ну­ти соп­стве­ним по­тре­ба­ма да Авра­мо­ва де­ца гу­бе из ви­да соп­стве­не етич­ке те­ме­ље – прав­ду, са­о­се­ћај­ност, јед­на­кост?

Ци­о­ни­зам у Не­тан­ја­ху­о­вој вер­зи­ји све се ви­ше уда­ља­ва од мо­рал­них те­ме­ља исто­риј­ског ју­да­и­зма. Не­тан­ја­ху­о­вом Изра­е­лу пре­ти опа­сност да по­ста­не но­ви је­вреј­ски ге­то. Изо­ло­ван од све­та. Ство­рен код ку­ће.